Blaženstva—3. DeoBlaženi su oni koji tuguju

(English version: “The Beatitudes – Blessed Are Those Who Mourn”)

Ovaj članak je 3. u nizu članaka o blaženstvima—odeljak koji se proteže od Mateja 5:3-12. U ovom odeljku Gospod Isus opisuje 8 stavova koji bi trebalo da budu prisutni u životu svakoga ko tvrdi da je njegov sledbenik. U ovom članku ćemo pogledati drugi stav opisan u Mateju 5:4, „Blago onima koji tuguju, jer će se utešiti.”

*******************

Reklamni natpis postavljen pored bara na autoputu koji je na putu do mog posla ima ove reči: „Srećni čas svaki čas!” Ta izjava zaista obuhvata suštinu onoga za čime ljudi širom sveta teže. Neprestano nam govore da je smisao života samo u tome da se dobro provedemo. Šta je to za mene? Hoće li me ovo usrećiti? Jedan pisac s pravom opisuje preovlađujući način razmišljanja u svetu na ovaj način: „Većina ljudi bi bila više nego zadovoljna da im na grobu bude napisan natpis: Imao je srećan život.”

Ipak, Isus kaže ovo u Mateju 5:4: „Blago onima koji tuguju, jer će se utešiti.” Totalna kontrakultura! Isusovi sledbenici marširaju u drugačijem ritmu. Kao što jedan komentator ispravno kaže: „Svet ne voli ožalošćene; ožalošćeni su kao mokri pokrivači.” Ipak, Isus kaže da samo ožalošćeni poznaju Božji blagoslov. Samo oni dobijaju Božje odobrenje ili naklonost.

Na početku, dozvolite mi da vas uverim da to NE znači da hrišćani nikada ne treba da se smeju ili raduju. Mnogi stihovi nam zaista nalažu da se radujemo [Fil 4:4; 1 Solunjanima 5:16]. Ključno je razumeti da čak ni radost koju doživljavamo ne sme biti odvojena od stava žalosti.

Reč „tugovati” koju Isus ovde koristi je najjača reč na grčkom jeziku koja opisuje intenzivnu tugu—tugu iznutra. Na primer, ova reč je korišćena da opiše bedu učenika kada je Isus umro [Mk 16:10]. A Isus nas, koristeći tu reč, uči da ne možemo ublažiti značenje ove reči.

I takođe je u sadašnjem vremenu, čime se stih prevodi kao: „Blago onima koji neprestano tuguju.” Dakle, jasno je da nas Isus poziva na život žalosti. Ali kakvo tugovanje on ovde opisuje? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, da vidimo kakvo tugovanje ovde NE opisuje.

Kakvo tugovanje ovo nije. 

Ovo žalovanje nije referenca na tugu kada voljena osoba umre ili kada osoba ne dobije ono što želi [npr. 2 Sam 13:2; 1 Carevima 21:4]. Ne odnosi se ni na tugu kada život postane borba zbog raznih izazova svakodnevnog života. I konačno, to nije referenca da idete okolo sa tužnim licem kome nedostaje radost.

Vidite, i vernici i nevernici doživljavaju gore—pomenute vrste žalosti. Međutim, tugovanje koje Isus opisuje u blaženstvima je stav koji samo vernici mogu da ispolje—samo njegovi verni sledbenici.

Kakvo je ovo tugovanje.

Tugovanje koje Isus ovde opisuje je tugovanje zbog greha. Setite se prvog blaženstva, „Blaženi siromašni duhom” [Matej 5:3], odnosi se na duhovno siromaštvo pre nego na materijalno siromaštvo. Na isti način, tugovanje koje Isus ovde opisuje je duhovno tugovanje—oplakivanje greha iz dubine srca—intenzivno tugovanje! I samo vernici mogu da ispolje takav stav kao način života. 

Vidite, siromaštvo duha, prvo blaženstvo, opisuje intelektualnu stranu našeg shvatanja greha. I tugovanje, drugo blaženstvo, opisuje emocionalnu stranu našeg razumevanja greha. Oboje idu zajedno. Kada se osoba podvrgne osudi za greh i shvati da je duhovno bankrotirana [tj. siromaštvo duha], postoji kajanje za to [tj. tugovanje zbog greha]. „Greh mora uvek imati suze”, rekao je jedan pisac iz davnina. Oplakivanje greha ne samo da treba da bude prisutno pri obraćenju, već bi trebalo da bude stalno prisutno jer neprestano grešimo.

Reči iz Jakova 4:9 takođe podržavaju ovu istinu: „Tugujte, tugujte i plačite. Promenite svoj smeh u žalost, a svoju radost u tugu.” Zanimljivo je da je reč „žalost” u ovom stihu ista grčka reč koju Isus koristi u Mateju 5:4. I neposredni kontekst Jakovljev takođe jasno pokazuje da je tugovanje i tamo duhovno tugovanje—tugovanje za grehom.

Biblija u 2 Korinćanima 7:10 opisuje dve vrste tugovanja ili tuge zbog greha. Jedno je bogougodno tugovanje, a drugo svetovno: „Tuga Božija donosi pokajanje koje vodi ka spasenju i ne ostavlja žaljenje, a svetska tuga donosi smrt.” Pobožno žaljenje [ili tuga] je usredsređeno na Boga i tera čoveka nazad Bogu u pokajanju od greha. Svetsko tugovanje je egocentrično i ne vraća čoveka Bogu.

Klasičan primer bi bio primer Petra i Jude. Obojica su tugovali što su izdali Isusa. Petrova tugovanja ga je vratila Hristu—tugovanje usredsređeno na Boga. Judino tugovanje ga nije dovelo do Hrista jer je bilo egocentrično i svetsko tugovanje! U ovom blaženstvu, Isus poziva na tugovanje usredsređeno na Boga—ono koje će nas u pokajanju vratiti Bogu i nazad Hristu radi utehe!

Plitkost naše žalosti.

Nažalost, tugovanje mnogih koji se izjašnjavaju kao hrišćani liči na svetsko tugovanje. Tugovanje se često vrti oko toga da nema ispunjenih želja, da niste popularni, da se ne penjete na korporativnoj lestvici, itd. Hajde da razmislimo na trenutak.

Kada smo poslednji put tugovali zbog svog ponosa, sebičnosti, žudnjom za višljim položajem, suptilnih pokušaja da dobijemo pohvale od drugih, rezanja reči drugima? Kada smo poslednji put osetili jak bol zbog uzrokovanja tuge svetom Bogu, zbog kršenja njegovih zapovesti? Kada smo poslednji put prolili suze za svoje grehe?

Neozbiljan mladić je upitao jednog propovednika: „Kažeš da nespašeni ljudi nose težinu greha. Ne osećam ništa. Koliko je težak greh? Da li je deset funti? Osamdeset funti?” Propovednik je odgovorio tako što je upitao mladića: „Ako stavite teg od četiri stotine funti na leš, da li bi on osetio teret?” Mladić je odgovorio: „Ne bi osećao ništa jer je mrtav.”

Propovednik je zaključio: „Taj duh je zaista mrtav koji ne oseća nikakav teret greha ili je ravnodušan prema svom bremenu i lakomislen u pogledu njegovog prisustva.”

Vidite, vernici su, s druge strane, oni koji više nisu duhovno mrtvi. Oni su oživljeni Duhom [Ef 2:4-5]. Oni su ponovo rođeni. A jedan jasan dokaz novog rođenja je osećanje težine greha! Tamo gde nema osećaja težine greha, gde nema tugovanja, legitimno pitanje koje treba postaviti je sledeće: „Da li se novo rođenje zaista dogodilo?”

Često ubeđujemo sebe da, pošto smo spaseni blagodaću, ne treba da plačemo nad svojim gresima. Priznajemo svoje grehe, tražimo oproštaj koji nam Isus nudi i idemo dalje. Želimo da to brzo završimo. Ili, u nekim slučajevima, ne želimo da se odreknemo svojih greha. Želimo da ga zadržimo još malo. Dakle, klonimo se tugovanja zbog toga. Jer tugovanje znači da moramo odustati! A kada tugujemo, često je to zbog onih greha koji nam više nisu privlačni!

Ali Isus jasno kaže da oni koji su njegovi sledbenici duboko tuguju zbog svih svojih grehova. Smeta im i najmanji greh! Oni vape za izbavljenjem od toga. Sigurno ne krik beznadežnog očaja, već intenzivan vapaj koji podstiče Sveti Duh u njemu—koji ne samo da tuguje zbog tog čina već i želi oslobođenje.

Džon Stot, komentator, kaže: „Izgleda da neki hrišćani zamišljaju da, posebno ako su ispunjeni Duhom, moraju da nose večni osmeh na licu i da budu neprestano bučni i razdragani. Koliko neko može postati suprotno od Biblije?” Prema Bibliji, on je u pravu jer ovakav bezbrižan stav prema grehu nije ono što vidimo kao reakciju pobožnih ljudi.

David je bio čovek koji je pokazao takvu reakciju kada je zgrešio. Obratite pažnju na njegove reči: „Krivica me je obuzela kao breme preteško da ga nosim” [Psa 38:4]. „Priznajem svoje bezakonje; Uznemiren sam svojim grehom” [Psa 38:18]. „Jer znam prestupe svoje, i greh moj uvek je preda mnom” [Psa 51:3]. Svet bi rekao: „Davide, kakav negativan stav. To nije recept za sreću!” Ipak, Bog kaže, postoji pobožan čovek—čovek po mom srcu [Dela 13:22]. Dakle, vidite, žaljenje zbog nečijeg greha je u skladu sa pobožnošću.

Tugovanje zbog grehova drugih.

Biblija ne samo da poziva vernike da tuguju zbog svojih greha, već ih takođe poziva da žale za gresima drugih. Vezano za ponosnu korintsku crkvu koja je tolerisala seksualni nemoral, Pavle prekoreva njihov neuspeh da žale za gresima drugih na ovaj način: „Zar nije trebalo radije da odete u žalost?” [1 Kor 5:1-2].

Vidite, svet ili osuđuje ili opravdava grehe drugih. Ali mi pre svega treba da tugujemo zbog greha drugih. To je bio obrazac vernika kao što se vidi u Svetom pismu [Psa 119:36; Jer 13:17; Fil 3:18].

Čak je i Isus, Onaj koji je izgovorio ovo blaženstvo, tugovao zbog greha drugih. Luka 19:41 kaže: „Kada je pristupio Jerusalimu i video grad, zaplakao je nad njim.” Plakao je nad gradom čiji će stanovnici počiniti veliki greh da ga ubiju za samo nekoliko dana! Nije ni čudo što Biblija opisuje Isusa kao čoveka tuge [ili patnje] [Isa 53:3]. Čovek tuge u smislu da su mu smetali gresi drugih. On je jako oplakirao grehe drugih—ne svoje, jer „nije počinio nikakav greh” [1 Petr 2:22].

U svetlu toga, kako mi, Isusovi sledbenici, možemo da ne budemo pogođeni gresima ljudi oko nas, uključujući grehe drugih vernika? Kako možemo samo da se smejemo svojim životima kada vidimo beskrajni greh oko nas?

Mnogi su poverovali u laž da je hrišćanski život pun osmeha. Da, Bog nam „bogato daje sve za naše uživanje” [1 Tim 6:17]. A Solomon zaista kaže da je „veselo srce dobar lek” [Priče 17:22]. Ali da li je život samo u uživanju u dobrim stvarima? Da li je sve u pokušaju da učinite sve da izbegnete bilo kakvu tugu? Da li je sve u tome da se zabavimo do te mere da oguglamo na svaku tugu?

Ako govorimo iskreno, zar nismo krivi zbog toga što previše uživamo u užicima ovog života? Budalasto je i duhovno opasno živeti takvim životom. Hajde da čujemo mudre reči Solomona koji nas upozorava na sumanute potrage za načinom života kojim dominira uživanje: „Bolje je ići u kuću žalosti nego u kuću gozbe, jer smrt je sudbina svakoga; Živi to treba da uzmu k srcu. Frustracija je bolja od smeha, jer tužno lice je dobro za srce. Srce mudrih je u kući žalosti, a srce budala je u kući zadovoljstva” [Prop 7:2-4].

Solomon kaže, nastavite sa tugovanjem. Isus kaže, nastavite sa tugovanjem. Ovo su direktne reči osmišljene da nas izbace iz mreže prevare koju smo ispleli preko naših srca. Ono zbog čega plačemo i što se smejemo otkriva pravo stanje naših srca. I ako smo iskreni prema sebi, zar nismo krivi što se smejemo nad stvarima zbog kojih treba da plačemo i plačemo nad stvarima zbog kojih treba da se smejemo?

Isusove reči su jasne: Bog blagosilja samo one koji neprestano tuguju zbog svojih greha i greha drugih. Bog odobrava samo takve ljude. 

Obećanje udobnosti.

A nagrada za praćenje stava žalosti? Udobnost! Pogledajte poslednji deo Mateja 5:4, „Utešiće se.” Oni i samo oni će biti utešeni—u ovom sadašnjem životu i u svoj punini u budućnosti kada se Isus vrati da uspostavi svoje kraljevstvo kada će Bog obrisati sve naše suze. To je Isusovo obećanje.

Reč „utešen” potiče od grčke reči koja znači neko ko dolazi pored nekoga da uteši, ohrabri i ojača. Bog se naziva „Bog svake utehe” [2 Kor 1:3]. Isus se naziva utešiteljem [1 Jovanova 2:1], iako se ista reč takođe prevodi kao branioc. Sveti Duh se takođe naziva utešiteljem, ohrabrivačem ili ojačivačem [Jovan 14:16].

Preko Svetog Duha, Otac i Sin nam pružaju utehu i ohrabrenje dok tugujemo zbog greha—kroz naše čitanje Svetog pisma, kroz slušanje propovedi, pa čak i kroz zajedništvo sa drugim vernicima.

David je imao takvo poverenje da će Bog utešiti ožalošćena srca, što ga je navelo da kaže: „Blizu je Gospod onima sa slomljenim srcem i spasava one koji su slomljeni duhom” [Psa 34:18; vidi takođe Psalam 51:17]. Kada tugujemo zbog greha i predamo to Hristu u istinskom pokajanju, Sveti Duh nas uverava da su naši gresi oprošteni. 1 Jovanova 1:9 kaže: „Ako priznamo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe naše i očistiće nas od svake nepravde.”

Otkrivenje 21:4 kaže da će Bog u budućnosti „obrisati svaku suzu sa [naših] očiju. Neće više biti smrti, tugovanja, plača ili bola, jer je stari poredak stvari preminuo.” Da, ovo je zaista budućnost koja čeka sve one koji vode način života tugovanja zbog greha—ovde i sada! Dakle, postoji uteha koja vodi do radosti i sreće u ovom životu i do najpotpunijeg iskustva te udobnosti zauvek u dolazećem carstvu.

Ali ako biste radije nastavili da se smejete kroz život sada i izbegavali ovu ideju žalosti, evo Isusovih reči iz Luke 6:25: „Teško vama koji se sada smejete, jer ćete tugovati i plakati.” Sledi preokret. Plačite sada za grehom—uteha zauvek. Nastavite da se smejete grehu—nastavite da plačete zauvek! Verujem da je Isus veoma ozbiljan. Njegove reči ovde nisu samo za našu informaciju. Oni su za našu transformaciju. Moramo da to postavimo kao naš cilj, da težimo za ovom vrstom žalosti.

Pa, kako da to uradimo? Kako da vodimo životni stil oplakivanja svojih i tuđih greha? 2 predloga u obliku 2 reči koje mogu biti od pomoći: Razmišljaj i Trči.

1. Razmišljaj.

Moramo redovno da odgojimo vreme da razmišljamo o našem duhovnom stanju. Za to vreme, moramo da postavimo sebi ozbiljna pitanja, kao na primer: 

Zašto često imam grešne misli? Zašto reagujem loše kada ne dobijem ono što želim? Zašto reagujem u besu kada me neko provocira? Zašto sam ljubomoran kada su drugi uspešni? Zašto sam sledio tu požudnu misao umesto da se odvratim od nje? Zašto osuđujem druge sa takvim samopravednim stavom? Zašto se stalno poredim sa drugima? Zašto nisam zadovoljan onim što mi je Bog dao i zašto se toliko žalim? Zašto idem na mesta na koja ne treba da idem i gledam stvari koje ne bi trebalo da gledam? Zašto koristim svoja usta da povredim druge?

Moramo da se stavimo na sud i da se unakrsno ispitamo. Moramo se pozabaviti ovim pitanjima sa poštenim srcem. Moramo tražiti od Boga da ispita naša srca [Psalam 139:23-24] i otkrije one grehe kojih možda nismo ni svesni.

Dakle, hajde da odvojimo vreme da razmislimo o svim gresima na koje nam Sveti Duh skreće pažnju. Težina naših greha će proizvesti istinsko ubeđenje. Tada ćemo početi da tugujemo nad našim gresima—baš onim gresima zbog kojih je Isus bio pljuvan, zbog kojih su mu bičevi cepali leđa, zbog kojih su mu ekseri zabijani u ruke, noge i zbog kojih mu je trnje zabijeno u čelo. Tada ćemo znati šta znači iskreno vikati: „Kakav sam ja strašni grešnik! Ne samo da grešim, nego čak ni ne reagujem na greh kako bi trebalo. Moje pokajanje je tako plitko.”

2. Trči.

Svrha refleksije je da trčimo Hristu za utehu. Da potrči u njegovo otvoreno naručj—ono naručje koje nikada neće odbiti grešnika kome je žao i koji se kaje. Ne treba da se i dalje valjamo u bedi. Možemo mu reći da smo zgrešili i zamoliti ga da nas očisti. I bez oklevanja, saosećajni Isus ne samo da će dati oproštaj, već će dati mir i utehu našim uznemirenim dušama.

Jedan brucoš je otišao u vešeraj u studentskom domu sa svojom prljavom odećom umotanom u staru duksericu. Ali bio je toliko postiđen koliko mu je odeća prljava da nikada nije otvorio zavežljaj. Samo ga je gurnuo u mašinu za veš. Kada se mašina zaustavila, gurnuo je gomilu u sušaru i konačno odneo još neotvoreni zavežljaj nazad u svoju sobu. Otkrio je, naravno, da se odeća pokvasila, a zatim osušila, ali da nije bila čista.

Bog kaže: „Ne čuvajte svoje grehe u sigurnom malom zavežljaju. Želim da izvršim temeljno čišćenje u tvom životu—sav prljavi veš tvog života.”

Nikada ne zaboravimo, „krv Isusa, [Božijeg] Sina, čisti nas od svakog greha” [1 Jovanova 1:7]. Dakle, razmisli i trči. To su dve stvari koje predlažem da svi praktikujemo svakodnevno ako želimo da živimo ovo blaženstvo u svom svakodnevnom životu.

I da bismo sprečili da padnemo u očaj, podsetimo se, Isus je savršeno sačuvao ovo blaženstvo u naše ime. Dakle, nemojmo upasti u zamku razmišljanja da bismo trebali savršeno pokazati ovaj stav žalosti da bismo dobili prihvatanje od Boga ili ostali prihvaćeni od Boga. Umesto toga, gledajmo na njega kao na naš model dok trčimo ovu trku—dok Sveti Duh deluje iznutra da nas promeni da postanemo sličniji Isusu [2 Kor 3:18].

Prošlost je prošlost. Danas je novi dan. Možemo ponovo da počnemo tako što ćemo verovati i delovati na osnovu ove velike istine: Blaženi su zaista oni koji tuguju nad svojim gresima i gresima drugih—jer će oni i samo oni biti utešeni!