Preobraženi život—11. Deo Blagoslovi svoje progonitelje

(English Version: “The Transformed Life – Bless Your Persecutors”)

Rimljanima 12:14 poziva sve vernike da biblijski odgovore na one koji ih maltretiraju kroz ove reči: „Blagosiljajte one koji vas progone; blagosiljaj i ne kuni“.

Predmet blagoslova onih koji nas progone je suprotno onome što nas svet uči i suprotno onome na šta nas naši prirodni instinkti pozivaju. Ipak, upravo na to nas poziva gornji tekst. Božje spasonosno milosrđe preobražava ljude da blagoslove svoje progonitelje kao što je to učinio Isus. Ova tema je toliko važna da Pavle više proširuje ovu temu kasnije u ovom poglavlju u Rimljanima 12:17-21.

Blagoslovi one koji te progone podrazumeva da će se hrišćani suočiti sa progonom — neki u manjem, neki u većem stepenu. 2. Timoteju 3:12 kaže: „A i svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni.” Isus nas je ovim rečima upozorio na stvarnost progona: „Opominjite se reči koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svog. Ako mene izgnaše, i vas će izgnati; ako moju reč održaše, i vašu će održati.“ [Jovan 15:20]. Biblija ne uči hrišćanina životu bez patnje!

Svet nas mrzi jer mu više ne pripadamo pošto smo izabrani od sveta. Pored toga, svet je mrzeo Isusa i progonio ga jer, kao što kaže Rimljanima 8:7, „Telesni um je neprijateljski raspoložen prema Bogu“. Sada kada Isus više nije fizički na ovom svetu, mi koji smo fizički prisutni smo progonjeni jer se poistovećujemo sa Isusom i njegovim učenjima. Nije ni čudo što je Isus rekao: „Ako su mene progonili, proganjaće i vas.“ Napadaju Hrista tako što nas napadaju. Oni nas ne progone zato što činimo loše stvari, već zato što mrze pravog Boga i one koji tvrde da slede ovog Jednog istinitog Boga — čak i kada činimo dobre stvari. Prema jednom piscu:

Svet akutno ne voli ljude čiji su životi njegova osuda. U stvari, opasno je biti dobar. Klasičan primer je sudbina koja je zadesila Aristida u Atini. Zvao se Aristid Pravedni; a ipak je bio prognan. Kada su jednog građanina pitali zašto je glasao za njegovo proterivanje, odgovorio je: „Zato što mi je dosadilo da ga slušam da ga uvek nazivaju Pravednim“.

Sada, ako je to neprijateljska reakcija sveta na osobu koja je drugačija od njih, čak i ako nisu hrišćani, možemo razumeti koliko bi negativnu reakciju pokazali prema nama hrišćanima čiji način života osuđuje njihovo razmišljanje i delovanje. Dakle, za očekivati je progon hrišćana. Biće progonitelja kada zaista budemo živeli hrišćanskim životom. Kako onda da odgovorimo onima koji izazivaju ovaj progon? Ukratko, pozvani smo da ih blagosiljamo, a ne proklinjemo.

Šta to znači blagosiljati naše progonitelje? 

Prema jednom komentatoru, „Blagosiljati ima različita značenja. Kada blagosiljamo Boga, pripisujemo mu hvalu koja mu pripada [up. Luka 1:64, 68, 2:24, 24:53; Jakovljeva 3:9]. Kada nas Bog blagoslovi, on nam daje blagoslov [up. Mat 25:34; Dela 3:26; Gal 3:9; Ef 1:3]. Kada blagosiljamo osobe ili stvari, prizivamo Božji blagoslov na njih (up. Luke 2:34; 1 Kor 10:16; Jev 11:20]. To je poslednje značenje koje se odnosi na opomenu ovog teksta i u brojnim drugim slučajevima u kojima se pohvaljuje ista dužnost.”

Dakle, u suštini, ovo je poziv hrišćanima da se mole Bogu, tražeći od njega da pokaže svoju naklonost njihovim progoniteljima — onima koji im nemilosrdno nanose veliku bol. Reč „Blagoslovi“ je u sadašnjem vremenu, što znači da ovo treba da radimo u svakom trenutku. I u drugoj polovini ovog stiha, Pavle dodaje još jednu zapovest prvoj koja nas poziva na blagoslov. To je ovo: „blagosiljaj i ne kuni“. Naglašavajući dvaput šta treba da radimo, a to je „blagoslovimo“, i izjavljujući šta ne treba da činimo, što je „prokletstvo“, Pavle kaže: Ne bi trebalo da bude mešavine blagoslova i kletve prema našim progoniteljima. To bi trebalo da bude samo blagoslov u svakom trenutku! U našim molitvama, umesto da predajemo svoje neprijatelje uništenju – to je ono što znači reč „prokletstvo“ – treba da tražimo od Boga da pokaže svoju božansku naklonost njihovim životima.

Ovaj stav prema onima koji nas povređuju protivi se samom tkivu naše fundamentalne ljudske prirode. Odgovor na naše progonitelje — bilo da su to oni koji nas povređuju fizički ili verbalno jeste da im poželimo osudu. Iako bi bilo teško, barem ako nam se kaže: „U redu. Ne želim da im uzvratite [u kontekstu, izgovorite kletvu]“, nama bi bilo malo bolje. Ali Božja reč nam govori da ne možemo biti samo pasivni tako što ne uzvraćamo, već aktivno težimo da činimo dobro – u ovom kontekstu, dobro je moliti se za Božju naklonost, njegov blagoslov za one koji nas povređuju.

Pavle nije sam u takvom pozivu. Isus je uputio isti poziv u Luki 6:28, „blagosiljajte one koji vas proklinju, molite se za one koji vas maltretiraju“. Isus je sasvim jasno rekao da je molitva za Božiji blagoslov nad onima koji nas progone znak onih koji su zaista deca Božja. Jedan pisac je rekao: „Božja deca, kaže Isus, pozvana su da oponašaju svog nebeskog Oca. Mi treba da budemo njegov audiovizuelni prikaz.“

U pismu progonjenim hrišćanima, ne samo Isus i Pavle, već i Petar takođe pozivaju na isti odgovor da ne uzvraćamo na zlo zlom, već da tražimo Božji blagoslov za naše progonitelje u 1. Petrovoj 3:9, „Ne vraćajte na zlo zlom ili uvredom sa uvrede. Naprotiv, uzvraćajte na zlo blagoslovom, jer ste na to pozvani da biste nasledili blagoslov.” Jasno je onda da se moramo moliti za Božji blagoslov za naše neprijatelje. Sada se postavlja pitanje, za koji blagoslov treba da se molimo? Verujem da je molitva uglavnom za njihovo spasenje — da im se oproste gresi. To je najveće dobro koje možemo učiniti za druge. Kada se molimo da Bog blagoslovi naše neprijatelje, mi ga molimo da im podari večni život dajući im mogućnost da se pokaju i veruju u Hristovo delo i na taj način dobiju oproštenje za sve svoje grehe. To je molitva! To će ih sprečiti da budu u neprijateljstvu sa Bogom, što je koren njihovog progona.

Na krstu, dok su ga ljudi istovremeno ubijali i rugali mu se, šta je bila jedna od stvari koje je sam Isus učinio za svoje neprijatelje? Molio se za njih. A kakav je bio sadržaj? „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ (Lk 23:34). Najveći blagoslov koji možemo dobiti od Boga je oproštenje greha. Dakle, Isus koji se molio za oproštaj svojim neprijateljima u suštini je tražio od Boga da im podari najbolji blagoslov koji ikada mogu da dobiju od Boga – oproštaj za grehe dok se pokaju i obrate mu se. Umesto da ih prokune, molio se za njihovo dobro. Obraćenje centuriona (onaj koji je rekao: „Zaista beše Sin Božiji“ [Matej 27:54]) je nesumnjivo bio rezultat Isusove molitve!

Stefan, prvi hrišćanin koga su ubili njegovi progonitelji, učinio je isto. Dela apostolska 7:59-60 kažu: „59 Dok su ga kamenovali, Stefan se molio: „Gospode Isuse, primi moj duh.” 60 Zatim je pao na kolena i povikao: „Gospode, nemoj im smatrati ovaj greh.” Kada je to rekao, zaspao je.” Među odgovornima za ubistvo Stefana bio je čovek po imenu Savle, takođe poznat kao Pavle — upravo onaj koji je, pod nadahnućem Svetog Duha, napisao ovo pismo Rimljanima. Ko zna koliko je Stefanova molitva uticala na Pavlovo obraćenje?

Isti Pavle je da primer ovog poziva na molitvu za naše progonitelje u svom životu. U 2. Korinćanima 11:24, napisao je: „Pet puta sam primio od Jevreja četrdeset udaraca bičem minus jedan.“ To je ukupno 195 udaraca bičem! Ipak, u Rimljanima 10:1 je napisao da je njegova „želja srca i molitva Bogu za Izraelce da budu spaseni“. Umesto da psuje, molio se za njihovo blagostanje koje dolazi kroz spasenje. On je praktikovao ono što je ovde propovedao u Rimljanima 12:14 tražeći blagoslov od svojih progonitelja!

A tako mora biti i kod nas. Pozvani smo da onima koji nas progone odgovorimo blagoslovom. Naše progonitelje moramo dovesti Bogu u molitvi i moliti za njihovo spasenje. Naši jezici ne bi trebalo da govore u besu. Umesto toga, trebalo bi da mole reči blagoslova Bogu koji jedini može da im pokaže naklonost. Moramo biti u stanju da kleknemo na kolena i iskreno se od srca zalažemo za one koji su nas povredili. Moramo tražiti od Boga da im da novo srce i da budemo voljni da se oslobodimo osvetničkog duha koji vreba u našim srcima. Čak iu nekim slučajevima, ako su oni koji nas povređuju hrišćani, moramo se moliti da im Bog pomogne da prevaziđu grešne sklonosti da povrede druge. Bez odmazde, bilo da su vernici ili nevernici. Samo naše molitve treba da budu odgovarajuće u zavisnosti od njihovog duhovnog stanja.

Imamo problem da se molimo Bogu da blagoslovi naše progonitelje jer želimo da se osvetimo što su nas pogrešno tretirali i da se odmah osvetimo. Mrzimo naše progonitelje da ne „plate cenu” što su nas povredili i da nekako „pobegnu” od bola presude. Želimo da osoba koja nas je maltretirala oseti isti bol koji su naneli nama. Tako pribegavamo vraćanju zla za zlo. To je naš prirodni odgovor.

Ali odgovor Svetog pisma je sledeći: „Pogledajte koliko ste grehova počinili. Da li ti se Bog osvetio? Isti blagoslov oproštaja koji ste tražili i koji ste dobili jeste ono što morate tražiti i za svoje neprijatelje. Prepustite svu presudu u Božje ruke kao što je to učinio i Isus.” Vera veruje Bogu, pravednom Sudiji da čini ono što je ispravno. „Zar neće Sudija cele zemlje učiniti ono što je ispravno?“ pitao je Avraham u Postanku 18:25. Isus je u to verovao, i zato je poverio svu presudu u Božje ruke (1. Petr. 2:23). U međuvremenu se neprestano molio Bogu da oprosti njegovim progoniteljima (Lk 23,34).

Rečeno je: „Vratiti zlo za dobro je đavolsko; vratiti dobro za dobro je ljudski; ali uzvratiti dobrom za zlo je božansko“. Dakle, kada vraćamo dobro za zlo, mi:

1. Pokazujemo stvarnosti da smo Božija deca

2. Pokazujemo stvarnosti božanske sile koja deluje kroz nas

3. Pokazujemo da nas Božija milosrđa preobražavaju da se ponašamo kao što je Isus postupao.

Ima li ljudi u vašem životu koji su vas povredili? Da li se borite da na njihovo zlo odgovorite blagoslovom? Da li misli o osveti dominiraju vašim srcem? Ako jeste, pokajte se za takav stav. Okrenite svoje oči ka Isusu. On je naš model. On je primer koji smo pozvani da sledimo [1. Pet 2:21]. Pogledaj šta je uradio za tebe! Razmislite o tome koliko vam je grehova oprostio u prošlosti i kako nastavlja da vam oprašta. Dok razmišljate o njegovoj milosti, zamolite ga za snagu da pruži tu istu milost onima koji su vas povredili.

Iskreno rešite da svoje progonitelje odvedete Bogu u molitvi. Ako su nevernici, molite Boga da ih spase. Molim vas pomislite na večnu patnju sa kojom će se suočiti i saosećajno molite za svoje duše. Ako su vernici, molite Boga da im pomogne da žive u skladu sa svojim pozivom. Radite ono što Rimljanima 12:14 zapoveda i doživite Božiji blagoslov!

Progon dolazi u svim veličinama i oblicima i pogađa ljude svih uzrasta i stanja. Naš odgovor na napade i zlostavljanje može mnogo da govori onima koji razmišljaju o hrišćanstvu.

Barbaru Robidu je zaintrigirala jedna od njenih komšinica, hrišćanka po imenu Mišel, koju je nazvala „Biblijski udarač“. Mišel je pokazala srećan entuzijazam i veselje koje je ulepšalo ulicu. Svakog leta tokom raspustne biblijske škole, natrpala bi svoj kombi pun dece i uronila u crkvene aktivnosti sa njima, pružajući olakšanje roditeljima i domaćicama kojima je bilo teško da upravljaju svojom letnjom omladinom.

Barbara je kritički pregledala Mišel, tražeći nedostatke, pokušavajući da otkrije šta ju je nateralo. Umesto toga, pronašla je saosećanje, ljubaznost, poniznost, nežnost i strpljenje. Onda je jednog popodneva Mišelovog sina napala grupa nasilnika iz komšiluka. Uleteo je kroz vrata, natopljen suzama, gađan kamenčićima, uz podsmijeh „Isusova nakaza! Isusova nakaza!” Barbara je posmatrala kako Mišel mirno teši svog sina i kako se moli za duše nasilnika. Kada ju je Barbara pitala kako je mogla da ostane tako smirena, Mišel je odgovorila: „Toliko sam ljuta da jedva mogu da govorim, ali Rimljanima 12:14 nam kaže: ’Blagosiljajte one koji vas progone; blagosiljajte, a ne psujte‘.

Taj incident je proganjao Barbaru danima, a kako je vreme prolazilo, ispitivala je Mišel o njenim uverenjima i pažljivo slušala njene odgovore. „Ne znam da li je neko komšijsko dete pronašlo Hrista tog leta zbog Mišelovog dodira“, rekla je Barbara. „Ali znam da ja jesam. Našao sam ga jer je jedna porodica tako živela u mom komšiluku i živela je svakodnevno.“

Nikada ne potcenjujmo uticaj doslednog izvršavanja Božijih zapovesti — čak i ako to ima visoku cenu!