Uloga hrišćana na poslu – biblijska perspektiva

Jedan poznati restoran u Sjedinjenim Američkim Državama zove se “TGIF” – Thank God It’s Friday (Hvala Bogu da je petak). Ime dobro prikazuje kako prosečna osoba gleda na rad – drago mi je da je radna nedelja završena! Međutim, da li je to način na koji hrišćanin treba da gleda na posao? Da li hrišćani treba da na rad gledaju kao na nužno zlo, ili treba da gleda na rad kao na Božji dar i na taj način ga slavljati čak i na svom radnom mestu? Ovaj kratak članak ima za cilj da pomogne čitaocu da postigne ovo drugo (tj. Proslavi Boga) dajući 5 biblijskih istina o radu. 

Istina #1. Rad je postojao pre nego što je greh postao deo ovog sveta.

Mnogi ljudi pogrešno misle da je rad rezultat greha u svetu. Čak i pre nego što je greh došao na svet, Bog je postavio Adama u rajski vrt da ga „obrađuje i brine o njemu“ [Post 2:15]. Međutim, zbog greha, rad je bio otežan: „Prokleta je zemlja zbog vas; iz teške muke ćete jesti hranu iz nje sve dane svog života“ [Post 3:17].

Pošto je rad bio deo čovekovog života u savršenom svetu [tj. pre pada čovečanstva] i rad će postojati u nadolazećem novom svetu, rad treba posmatrati kao blagoslov, a ne kao prokletstvo! 

Istina #2. Rad je zapovest od Boga.

Naređeno nam je u 1. Solunjanima 4:11 da „radimo [našim] rukama“. Grčka kultura tog vremena gledala je s visine na ručni rad. Međutim, Biblija svaki rad proglašava dostojnim ako se obavlja prema biblijskim načelima. Razmislite na trenutak. Ako je posao prokletstvo, zašto bi Bog naredio svojoj deci da rade i to i njihovim rukama? Ne, Bog nam neće zapovedati da činimo bilo šta što je i najmanje zlo. Kao Božja deca, moramo ozbiljno da shvatimo svaku Božju zapovest – čak i onu koja može delovati da je suprotno našim prirodnim željama. 

Istina #3. Rad je za opšte dobro drugih.

Osim brige o ličnim i porodičnim potrebama, rad je način ispunjavanja druge zapovesti: „Ljubi bližnjega svog kao samoga sebe“ [Matej 22:39]. Nekoliko biblijskih naredbi naglašava važnost pomaganja onima kojima je pomoć potrebna. Dela Apostolska 20:35 govore nam da „vrednim radom“ moramo „pomoći slabima“. U Efežanima 4:28, naređeno nam je da „radimo“ kako bismo „imali šta da podelimo sa onima kojima je potrebno“. U Poslovicama 14:31, rečeno nam je, „ko je ljubazan prema onima u potrebi, daje Bogu čast“. Čak i bogatima Bog izdaje ovu zapovest: „budite bogati dobrim delima i budite velikodušni i voljni da delite“ [1 Tim 6:18].

One koje su u potrebi uključuju i porodica, prijatelji, pa čak i stranci. Iako moramo da upražnjavamo mudrost, moramo takođe imati na umu da nas Bog blagosilja da budemo blagoslov za druge. D.L. Mudi je sažeo ovu istinu o radu za opšte dobro na ovaj lep način: 

Učinite sve dobro što možete, svim sredstvima kojim možete, na sve načine koje možete, na svim mestima gde možete, u svako doba koje možete, svim ljudima koje možete, koliko god možete.

Takođe, komanda „voli bližnjeg“ podseća nas da vodimo računa o tome gde ćemo se zaposliti. Mesta koja pružaju dobra ili usluge koje dovode do uništenja mnogih pojedinačnih života i porodica ne mogu se legitimno nazvati mestima koja promovišu koncept ljubavi prema bližnjem. Nije prikladno da se vernik zaposli na takvim mestima.

Ovaj princip neučešća bi se takođe proširio na mesta gde je greh očigledno počinjen [npr. laganje mušterija]. Čak i ako finansijske koristi mogu izgledati neverovatne, vernici ne bi smeli da se stave na mesto gde bi mogli doći u iskušenje da ne poslušaju Božju reč. 

Istina #4. Treba raditi s podsetnikom da je Gospod pravi Gazda.

“O, ne”, kažete! “O, da”, kaže Božja reč! U Efežanima 6: 5-8 ova istina je jasna [takođe pogledajte Kološanima 3: 22-25]. U Efescima 6:5, ovako nam je naređeno: „Robovi, pokoravajte se svojim zemaljskim gospodarima sa poštovanjem i strahom i sa iskrenim srcem, baš kao što biste poslušali Hrista“. Primetite, mi se moramo pokoriti našim poslodavcima kako bismo „poslušali Hrista“.

Hrišćanska radna etika nikada ne sme biti zasnovana na tome da se samo dopadne šefu dok gleda, „ne samo da zadobije njihovu naklonost kada je njihov pogled uprt u vas“ [Ef 6:6a]. Umesto toga, hrišćani treba da zapamte da Gospod uvek gleda i da mu oni na kraju pružaju svoju službu. „Volja Božija“ [Efežanima 6: 6b] za hrišćane je da se uvek potčinjavaju svom šefu i rade dobar posao.

Pavle nastavlja: „Služite svesrdno, kao da služite Gospodu, a ne ljudima, jer znate da će Gospod svakoga nagraditi za svako dobro koje učine, bilo da su robovi ili slobodni“ [Ef 6:7 -8]. Zato vernici nikada ne treba da zasnivaju svoju radnu etiku na tome da li šefovi prepoznaju njihov rad.

Mnogi se iznerviraju i stoga ne rade vredno kada njihov rad prođe nezapaženo. “Bez čestitki, bez bonusa, bez dobro obavljenog posla, zašto bi me bilo briga?” je tip stava koji preovladava među mnogima. Ako je Bog pravi šef [a on jeste], Bog će jednog dana nagraditi vernika! To je njegovo obećanje i to bi trebalo da bude ohrabrujući faktor u službi – a ne samo ljudsko priznanje. Ne možemo dozvoliti da naši šefovi ili drugi utiču na naše ponašanje!

Moramo uvek raditi kao da je Gospod pravi šef. Trebali bismo pokazati isti stav pokornosti koji bismo pokazali Gospodu. Ovo zahteva pokazivanje duha poniznosti. Izuzetak je, naravno, ako nam šef kaže da učinimo nešto što je protiv Svetog pisma, onda nemamo obavezu da se pokoravamo svom ljudskom šefu. U takvim slučajevima moramo da se pokoravamo Bogu – „Moramo biti poslušni Bogu, a ne ljudskim bićima!“. [Dela 5:29].

Moramo se takođe setiti da ako imamo hrišćanskog šefa, primenjuju se načela iz 1 Timoteju 6:2: „Oni koji imaju verujuće gospodare ne treba da im pokazuju nepoštovanje samo zato što su suvernici. Umesto toga, trebalo bi da im služe još bolje jer su im njihovi gospodari dragi kao suvernici i posvećeni su dobrobiti svojih robova“.

Osim što su dobri radnici, hrišćani moraju biti i dobri poslodavci. U Efežanima 6:9 piše: „I gospodari, postupajte sa svojim robovima na isti način. Ne pretite im, jer znate da je onaj koji je i njihov gospodar i vaš na nebu, i kod njega nema favorizovanja.“ Baš kao što bi hrišćanski zaposleni trebalo da služe svojim poslodavcima na način da časte Hrista, tako se i hrišćanski poslodavci moraju ponašati prema svojim zaposlenima na sličan način. Ne smeju im pretiti niti ih koristiti. Ne smeju se prema njima odnositi ni pristrasno jer Gospod ne pokazuje favorizovanje.

Kada vernici shvate da je Gospod pravi šef i da ne radimo samo za platu, perspektiva prema poslu se menja. Rad ne postaje teret, već se može posmatrati kao blagoslov i odlično sredstvo za donošenje slave Bogu. 

Istina #5. Rad je put – do krajnjeg cilja – Božije slave.

1 Korinćanima 10:31 jasno kaže da sve treba da činimo za „slavu Božju“. Shvatanje ovoga pomoći će hrišćaninu da vidi rad kao sredstvo pomoću kojeg će stići do krajnjeg cilja, što je slavljenja Boga. Kada nema ove perspektive, rad može brzo postati gospodar, a radnik rob. A to će dovesti do drugih vrsta problema, poput želje za bogaćenjem, želje za usponom na korporativnoj lestvici, traženja najboljeg što svet može ponuditi itd.

Takođe može naškoditi nečijem duhovnom i porodičnom životu (na primer, nedovoljno vremena za tihi čas, nedovoljno vremena za porodicu, nedovoljno vremena za prisustvovanje crkvenim sastancima, sklonost kompromisima, pa čak i prečicama do uspeha). Zato Poslovice 23:4 daju ovo upozorenje: „Ne trudite se da biste se obogatili; ne verujte svojoj pameti.“

Jasno rečeno, ne budite RADOHOLIČAR! Identitet hrišćanina ne potiče od toga koliko su uspešni kao zaposleni ili poslodavci. Umesto toga, identitet hrišćanina potiče od činjenice da su u Hristu – grešnik spasen po milosti. Bog ih je već prihvatio, i na kraju, to je jedino što će biti važno!

Dakle, imamo 5 osnovnih istina koje se tiču rada. Pored ovih istina, postoje još 3 opšta načela koja treba uzeti u obzir kada je u pitanju rad. 

Rad u teškom okruženju. Ne smemo se obeshrabriti ako se nađemo u stresnom okruženju. Bog je suveren nad svim životnim poslovima. 1 Petrova 2:18-21 nas podseća da mogu postojati trenuci kada moramo da podnesemo nerazumne poslodavce. Bog nas možda zadržava tamo s razlogom – možda da promeni ljude oko nas ili da nas promeni u tako teškim okolnostima kada smo primorani da se više oslanjamo na njega da bi nam dao snagu.

Menjanje posla. Nema ničeg grešnog u traženju drugog posla [1 Kor 7:21]. Međutim, dobro je pristupiti ovome kroz molitvu i promišljeno kada je u pitanju promena posla. Ne smemo oklevati da sebi postavimo neka teška pitanja:

• Zašto želim da se prebacim?
• Da li zbog mog ponosa što odbijam da se potčinim poslodavcima pokušavam da se prebacim?
• Da li je to samo zbog više novca i više udobnosti?
• Da li je to samo za lično ispunjenje karijere?
• Da li će ovaj potez ugroziti moj lični i porodični duhovni rast?
• Da li će ovaj potez uticati na moje služenje Gospodu, na moje učešće u lokalnoj crkvi?
• Kako će ovo uticati na moje vreme sa porodicom? 

Takvo iskreno preispitivanje motiva zajedno sa molitvom omogućava nam da napravimo pravi izbor u pogledu promene posla. Uvek je dobro imati na umu veliku sliku – Kako moja želja da se prebacim ili ostanem proslavlja Boga? Kada stavimo Boga na prvo mesto, a zatim postavimo pitanja, odgovori će brzo uslediti. Nikada ne smemo zaboraviti: težnja za zemaljskim ispunjenjem može dovesti do značajnih duhovnih katastrofa.

Osim toga, dobro je zapamtiti da nije nalik Hristu niti slavljenju Boga da neprestano govorimo zlo o našim poslodavcima ili gunđamo i žalimo se na svoj posao. Moramo da imamo zahvalno srce čak i za posao! Ne zaboravimo – mnogi su bez posla! Čak i kada jedan posao ostavimo za drugi, nije dobro stalno govoriti negativno o prethodnom preduzeću. Dobro je ostaviti prošlost iza sebe i krenuti napred.

Napomena: Nije greh opisivati tešku situaciju sa kojom se neko suočava na poslu i tražiti od drugih da se mole, niti je grešno govoriti o istinskim zverstvima na radnom mestu. Grešno je ako razvijemo gorčinu prema onima koji nas ne tretiraju dobro. Stalno razmišljanje o negativnim aspektima radnog mesta može nas dovesti do takvih grešnih stavova. Dakle, moramo biti oprezni!

Evangelizacija na radnom mestu. Iako nam Biblija naređuje da dospemo do svih koji nemaju odnos spasenja sa Hristom, uključujući i one na radnom mestu, potrebna je mudrost. Hrišćanin je plaćen za obavljanje posla i mora imati na umu da evangelizacija ne bi smela da ometa funkcije posla. Drugim rečima, moramo se uzdržati od evangelizacije tokom radnog vremena ako to dovodi do zanemarivanja naših radnih obaveza. Takav pristup ne promoviše Isusa. Umesto toga, donosi štetno svedočanstvo o hrišćanskoj veri. Mogućnosti su za vreme pauze za ručak ili van radnog vremena.

Takođe je dobro zapamtiti – pored objavljivanja evanđelske poruke, biti veran radnik ili poslodavac moćan je način promovisanja Hrista.

Završne misli.

Nemojmo nikada zaboraviti: Najznačajniji posao bio je posao koji je obavio Gospod Isus kada je živeo savršenim životom umesto nas i otišao na krst da umre kao zamena za naše grehe. Njegov pobedonosni uzvik: „Svršeno je“ [Jovan 19:30], otkriva da je njegova plata za naše grehe bila dovoljna – vaskrsenje je bio Božji „Amin“ za njegovo delo. Dakle, možemo se odmoriti u njemu i izvući snagu iz njegovog Duha da ispunimo njegove zapovesti, uključujući i zapovest da živimo prema biblijskim načelima koja se tiču rada.

Bog je proslavljen čak i na sekularnom području. Nemojmo pogrešno zaključiti da se Bog slavi samo ako neko radi puno radno vreme u „crkvenoj“ službi. Sveto pismo nas podseća da je svaki hrišćanin u celodnevnoj službi-ako slave Boga u toj oblasti, on ih je pozvao da deluju. Bilo da se nalazimo na sekularnom radnom području, u kući gde se brinemo i odgajamo pobožnu djecu ili služimo u Crkvi – vernost Božjoj Riječi je u pitanju. Kada razvijemo takav stav, umesto da kažemo: Hvala Bogu, petak je, sa radošću možemo reći: Hvala Bogu, ponedeljak je!