3 Vrste patnje Isusove na krstu–fizička, duhovna, i emocionalna

(English version: 3 Cross-Related Sufferings of Jesus – Physical, Spiritual and Emotional)

Ceo zemaljski život Gospoda Isusa prošao je u patnji. Međutim, ovaj članak se fokusira na 3 vrste patnje koje je pretrpeo neposredno pre i na krstu dok je obezbedio naše iskupljenje prolivanjem svoje krvi. I 3 vrste patnje su bile: fizička, duhovna i emocionalna.

1. Fizička patnja

Među biblijskim vernicima postoji tendencija da se ne govori mnogo o Isusovoj fizičkoj patnji. Mogu da smislim 2 razloga zašto je to možda slučaj.

Razlog #1.  Sama Biblija ne daje mnogo detalja o metodi raspeća osim što jednostavno kaže: „Raspeli su ga” [Mk 15:24]. A pošto sam Bog ne daje mnogo detalja u Bibliji o ovom obliku pogubljenja, mi smo skloni da ga prećutimo.

Razlog #2.  Iako je, zasigurno, Isusova fizička patnja bila užasna, ona ipak nije bila jedinstvena jer su čak i druga ljudska bića prošla kroz isto iskustvo u to vreme. Dakle, prekrivamo detalje o raspeću.

Ali mislim da će nam biti dobro da odvojimo nekoliko minuta da razumemo detalje o okrutnoj prirodi raspeća, pošto je tako Isus bio pogubljen.

Persijanci su praktikovali smrt raspećem oko 600 godina pre Isusovog vremena. Kasnije su to praktikovali i Grci. Ali Rimljani su to podigli na potpuno novi nivo. Oni su rezervisali razapinjanje kao oblik kazne za najteže zločince. Trebalo je poslati ovu poruku narodu: Evo šta će se dogoditi ako krenete protiv Rima! Zato bi Rim obično razapinjao ljude na mestu gde bi mnogi putovali. Dok su putnici videli da žrtve pate—ponekad danima—dobijali bi izričito upozorenje: Da se ​​nisi usudio da se odupreš Rimu!

Proces raspeća.

Osnovni potrebni materijali bili su 2 pojedinačna komada drveta i 3 eksera. Dva komada drveta bi bila sastavljena tako da formiraju više nešto kao T nego kao krst [znak + kao što slike često pokazuju]. Prečka se zvala Patibulum. A vertikalna greda ili stub se zvao Stajps.

Proces je prvo uključivao bičevanje žrtve kratkim trakama bičeva sa komadićima metala ili kostima ugrađenim u njih i pričvršćenim za čvrstu drvenu dršku. Samo bičevanje bi moglo da ubije čoveka ili da ga trajno obogalji, jer bi otkinulo meso sa leđa i sa strane. Žrtva bi tada bila primorana da nosi poprečnu gredu kroz grad prema mestu raspeća. To je ono što je značilo nošenje krsta—budi spreman da umreš. Bilo je to putovanje u jednom pravcu—nema povratka! U slučaju Hrista, bičevanje je bilo toliko loše da nije mogao da nosi svoj krst tokom čitavog puta [Mk 15:21].

A kada bi žrtva došla na mesto raspeća, poprečna greda bi se onda zakačila za vrh vertikalne grede ili stuba. Jedna od greda bi imala rupu, a druga je imala kvadratni klin kako bi se lako mogle pričvrstiti i odvojiti za kasniju upotrebu. Sastavljeni krst bi zatim bio položen ravno na zemlju. Žrtvi bi tada skinuli svu odeću i tako bi bila izložena još većoj sramoti.

Ponekad bi žrtvi davali neko opojno piće da bi umrtvili posledice bola. To nije učinjeno zbog ljubaznosti prema žrtvi. To je bilo da se žrtva ne bi previše opirala i otežavala posao vojnicima. Žrtva bi tada bila stavljena na krst dok su gola krvava leđa strugala drvo krsta. To bi samo po sebi bilo mučno.

Žrtvu bi zatim vezali konopcima ili prikovali, u zavisnosti od toga koliko bi vojnici želeli da patnja traje. Očigledno, u Isusovom slučaju, on je bio prikovan [Jovan 20:24-27]. Ruke žrtve bi bile ispružene i prikovane na poprečnu gredu—po jedan ekser na svakoj ruci. Ekseri bi se zabijali u zglobove, a ne u dlanove [kao što slike često pogrešno prikazuju]. Na taj način, nokti se neće odvojiti od mesa i prouzrokovati da žrtva ispusti ruke. Treći ekser bi tada bio zabijen kroz obe noge [na spoju između stopala i nogu]. Na taj način bi stopala bila pričvršćena za vertikalnu gredu. Konkretan zločin osuđenika bi bio ispisan na tabli i pričvršćen za krst. To je bilo da bi svi koji bi tuda prolazili znali koji zločin je tu osobu doveo.

Vojnici bi tada podigli krst i bacili ga u duboku rupu kako bi bio u vertikali. Samo trzanje koje bi se dogodilo prilikom pada krsta donelo bi neopisivi bo—kao da bi glava eksplodirala. I tada bi počeli sati, pa čak i dani nezamislivog i užasnog bola! Podlaktice bi utrnule, a ramena bi se osećala kao da ih izvlače iz duplja. Grudna šupljina bi se povukla nagore i napolje, što bi otežavalo izdisanje da bi se udahnuo svež dah.

I da bi udahnula, žrtva bi se instinktivno gurnula nogama. Iako bi ovo pomoglo žrtvi da ponovo udahne, to bi takođe bilo izuzetno bolno. Kako to? Zato što je ovaj napor zahtevao stavljanje težine tela na nokte koji drže stopala, savijanje laktova i povlačenje nagore na nokte probijene kroz zglobove. To bi takođe izazvalo ogroman bol u nervima—bol kao da neko prolazi kroz vatru.

A sa svakim dahom, žrtvina leđa koja su bila pocepana usled bičevanja takođe bi osećala bol jer bi strugala o drveni krst. A kada bi noge oslabile, grčile se i drhtale, žrtva bi tada savijala leđa radi olakšanja. Ovo stalno menjanje položaja bio je jedini način da pokušate da se nosite sa bolom u rukama, grudima, leđima i nogama. A u međuvremenu, zbog volje za preživljavanjem bi žrtva urlikala od bola. I to bi se nastavilo sve dok ne bi postao previše iscrpljen, previše dehidriran i previše fizički slab da bi ponovo udahnuo. Smrt—koja bi se na kraju dogodila satima kasnije ili čak danima kasnije—obično je dolazila gušenjem, ne nužno gubitkom krvi.

Dakle, to je uvid u fizičku patnju kroz koju je naš Gospod prošao za vaše i moje grehe. Sa fizičkog aspekta njegove patnje, pogledajmo drugi aspekt Isusove patnje.

2. Duhovna patnja

Koliko god da je fizička patnja bila strašna [i zaista strašna], ova duhovna patnja je bila mnogo teža za našeg Gospoda. Zašto? Zato što je na krstu, kako je jedan autor rekao, Isus iskusio „psihološki bol snošenja krivice za [sve] naše grehe.”

Ponekad čak i mi doživljavamo osećaj ogromne krivice kada shvatimo da smo zgrešili. Težina krivice je teška u našim srcima. A mi smo grešnici, za početak, i ako osećamo takav bol, zamislite kako je moralo biti Gospodu našem Isusu, koji nikada nije zgrešio! Bio je savršeno svet dok je živeo na ovoj zemlji. Bez grešnih reči. Bez grešnih radnji. Ni jedna rđava misao! Mrzeo je greh, a čak ga je i sama pomisao na greh naterala da se instinktivno pobuni protiv njega. Ipak, sve što je mrzeo, sve što nije bio on, izlilo se u potpunosti na njega. Drugim rečima, svi naši gresi su se u potpunosti izlili na njega. Biblija to sasvim jasno objašnjava.

Isaija 53:6 „Gospod je stavio na njega bezakonje svih nas.”

Isaija 53:12 „nosio je greh mnogih.”

Jovan 1:29 „Jagnje Božije, koje uzima na sebe grehe sveta!”

2 Korinćanima 5:21 „Bog je stvorio njega [tj. Isusa] koji nije imao greha da bude greh [ili bolje  prevedeno „žrtva za greh”] za nas.”

Jevrejima 9:28 „Hrist je jednom žrtvovan da uzme grehe mnogih.”

1 Petrova 2:24 „On je sam poneo naše grehe u svom telu na krstu.”

Ovi stihovi ne znače da je Hristos postao grešnik na krstu. On nikada nije bio kriv ni za kakav greh [Jovan 8:46; 1 Pet 2:22]. Prema njemu se postupalo kao da je počinio te grehe, pa je tako snosio kaznu. I kao rezultat toga, svima koji veruju u njega mogli su biti oprošteni gresi. Kako to? Jer Isus je već stradao umesto njih i svojom krvlju platio cenu njihove slobode.

Sam Isus je rekao da „Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i da život svoj da kao otkupninu za mnoge” [Matej 20:28]. Opet, otkup se odnosi na plaćanje cene—njegove krvi za naše grehe. To je terminologija otkupa. I prolivši svoju krv na krstu, Isus ne samo da je snosio krivicu za naš greh, već je kao naša zamena takođe osetio sav Božji gnev protiv greha.

1 Jovanova 2:2 „On je žrtva pomirenja za naše grehe.”

Rimljanima 3:25 „Bog je predstavio Hrista kao žrtvu pomirenja, kroz prolivanje njegove krvi—da bude primljen verom.”

I upijajući Božji gnev za grehe na krstu, Isus je predvideo da oni koji se uzdaju u njega, odnosno oni koji veruju u njega, nikada neće doživeti Božji gnev za svoje grehe. Dakle, to je uvid u duhovnu patnju kroz koju je Isus prošao na krstu za tvoje i moje grehe.

Pošto smo videli fizički i duhovni aspekt Isusove patnje, pogledajmo ukratko treći i poslednji aspekt njegove patnje na krstu—emocionalnu patnju.

3. Emocionalna patnja

Pod emocionalnom patnjom, mislim na osećaj napuštenosti koji je Isus iskusio na krstu. Svi su ga napustili. Zamislite da prolazite kroz težak period u životu. Da li biste radije bili sami, napušteni od supružnika, dece, pa čak i prijatelja? Ili biste radije imali nekoga pored sebe? Odgovor je očigledan. Čak i jedna bliska osoba je toliki blagoslov u vremenima velikih iskušenja. Ipak, Isus je bio ostavljen sasvim sam u vreme najveće patnje koju je iko ikada mogao da prođe!

Pre svega, napustili su ga njegovi bliski prijatelji—njih 11. Mora da je već osetio bol zbog Judine izdaje. I 11 koji su obećali da će biti sa njim napustili su ga kada je uhapšen. I drugo, suočio se sa najvećim emocionalnim bolom s kojim se iko mogao suočiti—kada ga je Bog Otac napustio. Na krstu, dok je Isus nosio naše grehe, savršeno zajedništvo [ne odnos] između Oca i Sina—zajedništvo koje je postojalo celu večnost pre ovog vremena privremeno je prekinuto—posebno između podneva i 15 časova. Bilo je to vreme kada je Bog izlivao svoj gnev na svog Sina, koji je sve to nosio sam.

Čak što više, emocionalna patnja je bila tako velika da je Isus uzviknuo onaj veoma poznati povik: „Bože moj, Bože moj, zašto si me napustio?” [Matej 27:46]. Kada čitamo ove reči, možemo malo da nazremo koliku je duboku bol i emocionalnu patnju Isus pretrpeo za tvoje i moje grehe.

Dakle, vidimo fizičku, duhovnu i emocionalnu patnju kroz koju je Isus prošao na krstu da bi nas otkupio.

Za razmišljanje.

Sledeći put, kada budemo suočeni sa iskušenjem da grešimo, hajde da zastanemo i razmislimo o različitim vrstama patnje kroz koje je naš Gospod prošao na krstu dok je prolio svoju krv da nas iskupi. I neka nas to razmišljanje primora da kažemo „Ne” iskušenju greha.

Možemo li gledati u krst, znajući da je naš Spasitelj visio između neba i zemlje i vapio u dubokoj agoniji, a da u isto vreme cenimo grehe, uključujući i one grehe koje smo toliko dugo voleli?

Nezamisljivo!

Neka naša srca budu pokrenuta svetom odlukom od ovog dana pa nadalje da rastu u našoj mržnji prema gresima—mržnji koja će nas primorati da ih uklonimo, znajući šta su učinili našem Spasitelju. I neka se naša srca pokrenu da još više volimo i cenimo našeg dragocenog Gospoda Isusa.