Blaženstva—2. Deo—Blaženi su siromašni duhom

(English Version: “The Beatitudes – Blessed Are The Poor In Spirit”)

Ovo je 2. članak u nizu članaka o blaženstvima—odeljak koji se proteže od Mateja 5:3-12, gde Gospod Isus opisuje 8 stavova koji bi trebalo da budu prisutni u životu svakoga ko tvrdi da je njegov sledbenik.

*******************

Gospod Isus otvara propoved na gori ovom izuzetnom izjavom: „Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko” [Matej 5:3]. „Siromaštvo duha” je temeljni stav. Dok svet uzdiže one koji su jaki duhom, Biblija poziva vernike da pokažu siromaštvo duha. To je život u kontrakulturi!

Moramo da razumemo, „siromaštvo duha” se ne odnosi na nekoga ko je slab duhom ili slab u veri. Niti se to odnosi na nekoga ko ide okolo i govori: „Ja sam ništa”. Naprotiv, to je verovanje i kazivanje: „Bože, ja nemam nikakve duhovne resurse da živim po tvom standardu. Nemam šta je potrebno da živim život za koji si me ti pozvao! Trebaš mi za sve. Ja zavisim od tebe u svemu. Osim tebe, ja sam duhovno bankrotirao!”

Grčka reč prevedena sa „siromah” korišćena je da opiše nekoga ko nije imao nikakva materijalna sredstva i, kao rezultat, bio je u potpunosti zavisan od nekog drugog za osnovni opstanak [videti Lk 16:19-20]. Slika je prosjaka koji je pognut, sa licem tako blizu zemlje, pokrivene glave, i stidi se čak i da podiže pogled, ali pruža ruku za novac.

Međutim, u Mateju 5:3, pošto Isus takođe dodaje „u duhu” reči „siromašan”, znamo da on ne misli na materijalno siromaštvo. On uglavnom misli na duhovno siromaštvo [videti Otkr 3:17-18]—duhovnu prazninu. I bogati i siromašni su grešili. Oboje nemaju resurse da žive Bogom prihvatljivim životom. I jedni i drugi treba da shvate ovu istinu i da se obrate Isusu koji jedini može da im obezbedi ono što nemaju u smislu da žive bogougodnim životom. Eto šta znači siromaštvo duha!

Najbolju moguću ilustraciju siromašnih duhom kao jedinih koji će ući u kraljevstvo nebesko ilustruje „Parabola o fariseju i cariniku” koju je Isus poučavao u Luki 18:8-14. Samopravedni farisej u toj paraboli bio je toliko pun svojih duhovnih dostignuća da je bio potpuno slep da vidi potrebu da mu se oprošte gresi. S druge strane, carinik nije video ništa osim svojih sagrešenja prema svetom Bogu i zbog toga se udarao u prsa i vikao: „Bože, pomiluj me grešnoga” [Lk 18:13]. To je slika duhovnog prosjaka—još jedan način da se opisuju oni siromašni duhom. Nije ni čudo što je on otišao kući sa oproštenim gresima, a ne farisej, koji zbog svoje gordosti nije video njegovu duhovnu prazninu.

Sve dok kod sebe vidimo da imamo ono što je potrebno da bismo bili duhovno ispravni sa Bogom, nikada nećemo tražiti od Isusa oproštenje grehova. A to znači da nikada nećemo dobiti večni život i stoga nikada nećemo moći da uđemo u Božje carstvo. Ali kada, po milosti Božijoj, budemo mogli da vidimo sebe kao duhovno prazne, obratićemo se samo Hristu za oproštenje grehova. I kao rezultat toga, mi ćemo dobiti večni život i tako ući u Božje carstvo.

Međutim, siromaštvo duha ne prestaje sa obraćenjem. Moramo da se setimo, iako smo spaseni, još uvek ne možemo da živimo hrišćanskim životom svojom snagom. Mi jednostavno nemamo šta je potrebno da sami ugodimo Bogu. Neprestano treba da se oslanjamo na Boga i da vapimo ka Bogu da nam pomogne da živimo život na koji nas je pozvao da živimo kroz silu Svetog Duha koji prebiva u nama.

I tu često ne uspemo. Mi smo kao malo dete koje počinje da uči kako da vozi bicikl sa pomoćnim točkićima, a zatim dođe do tačke kada se pomoćni točkići mogu ukloniti i može sam da vozi. Iako to nikada ne bismo rekli naglas, često smo skloni da uradimo isto. Skloni smo da radimo stvari sami, padnemo, a zatim se oslonimo na Boga.

Ipak, ako smo dobro pročitali ove Isusove reči, on kaže da su samo oni koji pokazuju ovo siromaštvo duha kao stil života pravi građani kraljevstva nebeskog. Dakle, ovo treba da shvatimo ozbiljno. Sa snagom Svetog Duha, moramo želeti da živimo ovakvim načinom života—ne da bismo ušli u Božje kraljevstvo—već da bismo bili sigurni da smo zaista građani kraljevstva!

Konačno, nagrada za one koji teže siromaštvu duha kao stilom života: „Njihovo je carstvo nebesko” [Matej 5:3]. Poslednji deo se može bolje prevesti, „njihovo i samo njihovo je carstvo nebesko”. Samo oni mogu da poseduju carstvo nebesko ili carstvo Božije, što je isto.

Drugim rečima, oni koji su siromašni duhom će u ovom životu doživeti duhovne blagoslove neba. To znači iskusiti radost, sreću znanja da ih je Bog prihvatio i raditi u njima i kroz njih čak i sada dok žive pod vlašću Kralja Isusa. I u budućnosti će takođe iskusiti puninu ovih blagoslova i mnogo više kada se kralj Isus vrati da uspostavi svoje zemaljsko kraljevstvo.

Evo, dakle, 4 principa koje treba uzeti u obzir za primenu kako bi nam pomogli da ovaj stav „siromaštva duha” pokažemo kao stil života.

1. Moramo se posvetiti svakodnevnoj molitvi.

Pošto je molitva sredstvo kroz koje priznajemo svoju potrebu za Gospodom u svakom trenutku, moramo mu bez stida redovno vapiti da nam pomogne—bilo da se radi o prevazilaženju greha ili bilo kog drugog problema. Što se više molimo, sve više shvatamo koliko smo zaista grešni [što je još jedan način da kažemo koliko smo duhovno bankrotirani]. Takva spoznaja će nas navesti da još više vapimo Bogu u molitvi i ispovesti.

2. Moramo se obavezati da nećemo činiti ništa što je u suprotnosti sa Božjom voljom.

Oni koji su siromašni duhom moraju drhtati od Božje reči [Isa 66:2] i drhtati pri pomisli da rade bilo šta suprotno Božjoj volji kako je otkriveno u svetim pismima.

3. Moramo se obavezati da ćemo se uzdržati od misli koje uzdižu sebe.

Naše misli pokreću naše postupke. Grešni život je rezultat grešnog razmišljanja. Dakle, moramo biti promišljeni u negovanju pobožnog misaonog života dozvoljavajući Božjoj reči da kontroliše naše umove [Rimljanima 12:2] i srca [Priče 4:23].

4. Moramo da se posvetimo tome da na iskušenja života gledamo kao na Božji način da nas učini da više zavisimo od njega, a manje od sebe.

Umesto da preziremo iskušenja ovog života, trebalo bi da naučimo da ih vidimo kao da dolaze iz ruke suverenog i ljubaznog Boga—istog Boga koji ne samo da je stavio svog Sina na krst za nas, već i nas, svoju drugu decu, stavio kroz iskušenja—ponekad čak i kroz vatrena iskušenja [1 Pet 4:12]—da bismo se oslonili samo na njega, a ne na svoju snagu [2 Kor 1:9-10, 12:7-10].

Rekavši ovo, da ne bismo pali u očaj ili došli do pogrešnog zaključka, dozvolite mi da dodam i ovo: Niko od nas nikada ne može savršeno zadržati ovo blaženstvo ili bilo koje drugo blaženstvo. Ima jedan koji ih je savršeno čuvao u naše ime: onaj koji je izgovorio ove reči—sam Gospod Isus!

Ako je postojao neko ko ne mora da se moli, to je bio Isus. Ipak, niko nije posvetio više pažnje molitvi od Isusa—uprkos tome što je bio čovek koji je imao više obaveza od ikogo ko je ikada živeo. Na kraju krajeva, niko osim njega nije imao ogroman zadatak koji je trebao da izvrši—da spase svet!

Ako je postojao neko ko je želeo da radi šta god je hteo, to je bio Isus. Ipak, on je bio taj koji nikada ništa nije učinio bez konsultacije sa Ocem. I ne samo to, nego je uvek rado vršio svoju volju—čak i kada ga je to odvelo na krst.

Ako je postojao neko ko je mogao da misli o samouzvišenju, to bi bio Isus. U njegovom slučaju to ne bi bio greh pošto je najveći. Ipak, opisao je sebe kao osobu „blagog i poniznog srca” [Matej 11:29]—„u srcu”—sedište svih misli.

Ako je neko izdržao svako iskušenje i nikada nije pao u iskušenje, to je bio Isus.

Zato nas preko Isusa Bog na prvom mestu i prihvata. I kroz Isusa nastavljamo da bi nas Bog prihvatio. Dakle, nemojmo upasti u zamku razmišljanja da bi trebalo savršeno da pokažemo ovo siromaštvo duha da bi nas Bog prihvatio ili ostali prihvaćeni od strane Boga. Umesto toga, gledajmo na njega kao na naš model dok trčimo ovu trku—dok Sveti Duh deluje iznutra da nas promeni da postanemo sličniji Isusu [2 Kor 3:18].

Da, svet može da definiše dobro kao „sve ono što pojačava osećaj moći, volju za moći, samu moć u čoveku”, a loše definiše kao „sve što proizlazi iz slabosti”. Svet savija svoje mišiće i ponosi se sopstvenom snagom. Ipak, mi koji smo siromašni duhom—bez stida—sa svim svojim slabostima—moramo neprestano dizati svoje prazne ruke ka nebu i stalno mu vapiti: „Gospode, potreban si mi. Ne mogu bez tebe. Pomozi mi.” Moramo stalno da se sećamo da Božja sila deluje kroz naše slabosti i da se Božja slava uvećava kroz naše slabosti. Ne treba da brinemo ako se svet smeje našem načina života siromaštva duhom. To je, na kraju krajeva, kontrakulturni stil života. Možemo se osećati odmorno znajući činjenicu da imamo Božji osmeh odobravanja takvog načina života.

Moramo stalno da se sećamo da samo ljudi koji žive antikulturnim načinom života mogu da čuju Isusa kako kaže: „Blago tebi.” Drugi će samo čuti Isusa kako kaže: „Teško tebi. Očekuje vas užasan sud.” Dakle, vidite, izbor je između večne sreće i večne tuge, između večnog mira i večnog bola. Budimo mudri i izaberimo večno blaženstvo koje Isus nudi u odnosu na privremenu „sreću” koju svet nudi!

Prošlost je prošlost. Danas je novi dan. Možemo ponovo da počnemo tako što ćemo verovati i delovati u skladu sa ovom velikom istinom: Blaženi su zaista siromašni duhom…duhovni siromasi…jer je njihovo, i samo njihovo carstvo nebesko!