Da li se Bog brine kada prolazimo kroz nevolje?

(English Version: Does God Care When We Are In Trouble?)

“Kako Bog ljubavi, koji ima sve pod njegovom kontrolom, može da dopusti da se tako nešto desi meni?” Ovo je pitala mlada devojka koje je zadobila teške povrede ruku i stopala zbog pada sa konja. Njen pastor je par momenata bio u tišini i onda je pitao: “Da li te je jako bolelo kada su ti stavljali gips?” “Bol je bila užasna”, odgovorila je. 

“Da li je tvoj otac dopustio doktoru da ti nanese bol na taj način?” nastavio je. Odgovorila je: “Da, ali to je bilo neophodno”. Pastor je nastavio: “Da li je tvoj otac dopustio doktoru da ti nanosi bol iako te voli ili zato što te voli?” “Hoćeš da kažeš da zato što me Bog voli, on je dozvolio da me boli?” odgovorila je u šoku. 

Pastor je klimnuo glavom. “‘Ovo je od mene.’ Neka te ove četiri reči od Boga uteše. Neka ti pokažu nešto pozitivno u tvojoj situaciji. Tvoja situacija nije situacija loše sreće. Bog je isplanirao ovo iskušenje. Ako si ti njegovo dete, on te priprema za bolju službu.”

Šekspir je rekao: “U bolesti, ne želim da kažem: ‘Moja bol se poboljšava, nego meni postaje bolje zbog nje”. Isto tako, kao hrišćani, umesto da pitamo: “Kada će se ovo iskušenje završiti?”, treba da naučimo da pitamo sledeće: “Da li ja postajem bolji zbog ovog iskušenja?” Nažalost, to nije odgovor mnogih hrišćana. Njihovo pitanje je: “Da li se Bog brine kada ja prolazim kroz nevolje?”

Da bi dali odgovor na ovo pitanje iz biblijske perspektive, hajde da pogledamo kako je u Marku 4:35-41 zabeležen poznat događaj kada je Isus umirio buru i da izvučemo neke istine iz njega. 

35 I reče im onaj dan uveče: hajdemo na onu stranu. 36 I otpustivši narod uzeše ga kako bješe u lađi; a i druge lađe bijahu s njim. 37 I postade velika oluja; i valovi tako zaljevahu u lađu da se već napuni. 38 A on na krmi spavaše na uzglavlju; i probudiše ga, i rekoše mu: učitelju! zar ti ne mariš što ginemo?

39 I ustavši zaprijeti vjetru, i reče moru: ćuti, prestani. I utoli vjetar, i postade tišina velika.          

40 I reče im: zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vjere. I uplašiše se vrlo, i govorahu jedan drugome: ko je ovaj dakle da ga i vjetar i more slušaju?

41 Prestrašili su se i pitali jedni druge: „Ko je ovo? Čak ga i vetar i talasi slušaju!“

Nakon ispunjenog dana služenja u Galileji, Godpod Isus je zapovedio svojim učenicima da napuste Galileju i preko Galijejskog Mora odu u region zvani Gerasenes (35-36). Međutim, na putu su naišli na strašnu buru (37).

Učenici su, zarobljeni ogromnim strahom, požurili kod Isusa, koji je spavao, i postavili su pitanje da li on mari za njih (38). Isus se probudio, umirio buru i ukorio učenike zbog njihovog nedostatka vere (39-40). Nakon što su videli Isusovu moć nad natprirodnim silama, učenika je obuzeo još veći strah (41).

Dok ovaj događaj otkriva Hristovu moć nad natprirodnim silama, on nas takođe uči o 4 istine o iskušenjima i Božijoj brizi dok svaki vernik u svom životu prolazi kroz iskušenja. 

1. Hrišćani nisu izuzeti od iskušenja (stihovi 35-37).

Da li je Isus znao da bura dolazi? Naravno da je znao! Ali je ipak usmerio učenike prema sredini baš te bure! Bura je bila deo plana i programa treninga za učenike za taj dan.

Mnogi misle da se bure pojavljuju samo zbog neposlušnosti, ali to nije uvek tako. Da, Jona se našao u buri zbog njegove neposlušnosti. Ali u ovoj situaciji su se učenici našli u buri zbog njihove poslušnosti prema Gospodu! Svi ovi učenici su napustili njihove domove i poslove da bi sledili Isusa ali su se ipak suočavali sa mnogim iskušenjima. To nas podseća na Jova, koji je prošao kroz iskušenja iako je bio pravedan čovek (Jov 1:8; 2:3).

Poslušnost i služenje Bogu nam ne garantuju izbegavanje iskušenja. Kao hrišćani, moramo da razumemo da nas Gospod ne zaštiti uvek od iskušenja, već nas zaštititi kroz njih. Ponekada će možda umiriti buru. A ponekad će možda dopustiti buri da besni, ali će smiriti njegovo dete. 

Bez obzira na ishod, hajde da zapamtimo sledeće: “Biti sa Hristom u čamcu čak i usred oluje je daleko bolje i bezbednije nego biti na kopnu bez Hrista!”

2.  Možda će se činiti da je Gospod odsutan za vreme iskušenja (38).

Psalmista je zavapio: “Zašto, Gospode, stojiš daleko, kriješ se kad je nevolja?” (Psalam 10:1) i “Ustani! Što spavaš, Gospode? Probudi se! Ne odbacuj nas večno!” (Psalam 44:23).

Isto tako se činilo da je Isus bio ravnodušan i bez brige za vreme iskušenje učenika, što ih je navelo na to da zavape: “Učitelju, zar te nije briga ako se udavimo?” Drugim rečima: “Ako me voliš, Bože, zašto dopuštaš da prolazim kroz ovo iskušenje? Da li me uopšte gledaš?”

Odgovor je sledeći: Bog nas uvek posmatra. Nikada nas ne ostavlja same, ali želi da istrajemo i da se pouzdamo u njega čak i u najmračnijim trenucima u životu.

Izaija 50:10 nas podseća: “Ko se među vama boji Gospoda i sluša glas sluge njegova? Ko hodi po mraku i nema videla, neka se uzda u ime Gospodnje i neka se oslanja na Boga svojega.”

3.  Iskušenja nam pomažu da se približimo Bogu (38).

Bez obzira na njihovu slabu veru, bura jeste učenike približila Hristu. Iako su pogrešili u načinu na koji su se okrenuli njemu, ipak su se vremenom okrenuli njemu. Gospod ih nije ukorio zbog toga što su ga uznemirili sa njihovom molbom.

Već ih je ukorio zbog toga što su bili uznemireni i uplašeni. Da, iskušenja mogu da očvrsnu osobu i da je naprave da se udalji od Boga. Ali, za dete Božije, nevolje ga uvek približe njemu. Nevolje nam pomažu da naša ljubav za Božiju reč raste i da provodimo više vremena sa njim u molitvi. 

4. Nevolje povećavaju naše razumevanje Božijih atributa (39-41).

Iz ovog iskustva su učenici izašli sa većim razumevanjem Božije ljubavi i njegove sile nad svim. I mi možemo da rastemo u takvom razumevanju kroz nevolje u životu. Sve ove dragocene istine otkrivaju da se Bog brine o svojoj deci uvek. 

Dakle, postoje 4 istine vezane za nevolje i Božiju brigu tokom tih nevolja u životu svakog vernika. 

Postati hrišćanin ne garantuje život bez nevolja. Kao što je pisac zapisao: 

“Sotona je veoma neprimetno skrenuo našu pažnju sa suštinske poruke. Umesto da objavljujemo dobru vest da grešnici mogu da postanu pravedni u Hristu i da izbegnu gnev koji sledi, mi smo se zadovoljili ‘evanđeljem’ koje podrazumeva da je Božija glavna svrha kroz spašavanje nas da otrkrije ‘predivan plan’ za naše živote da reši sve probleme, učini sa srećnim u Hristu i spasi nas od gnjavaža ovog života.

Oni koji dođu do vere kroz vrata traženja sreće u Hristu će misliti da je njihova sreća dokaz Božije ljubavi. Možda će čak i pomisliti da ih je Bog napustio kada iskušenja dođu i radost ode. Ali oni koji gledaju na krst kao na simbol Božije ljubavi nikada neće sumnjati na njegovu napokolebljivu posvećenost njima.”

Božija deca moraju da veruju da je Bog dostojan da mu verujemo svim srcem za vreme bura u našim životima. Ako možemo da se pouzdamo u Hrista da nas oslobodi od pakla i Sotone, zašto nam je teško da se pouzdamo u njega kada prolazimo kroz svakodnevne probleme? Vera isteruje strah, a strah isteruje veru. 

Moramo da se pokajemo zbog nedostatka istrajne vere i da zavapimo: “pomozi mi da prevaziđem moju neveru!” (Marko 9:24). Kada zavapimo na taj način, dobri Gospod će, čak i u najmračnijim momentima naših života kroz Svetog Duha, nam pomoći da doživimo istinu ovih reči: “Ko se tebe drži, čuvaš ga jednako u miru, jer se u tebe uzda” (Izaija 26:3). 

Hajde da zapamtimo: nevolje zbog poslušnosti uvek obezbeđuju Hristovu prisutnost u brodu! I sa Hristom u brodu, možemo se iskreno nasmešiti buri i samouvereno reći: “da, moj Gospod i Spasitelj Isus Hrist brine za mene čak i kada sam u nevolji!”