Da li su hrišćani obavezni da svetkuju Dan Gospodnji?

(English Version: “Are Christians Required To Keep The Lord’s Day?”)

U prethodnom članku, pitanje „Da li su hrišćani obavezni da drže subotu?“ je postavljeno i na njega je odgovoreno gledanjem u celinu Svetog pisma. U članku je zaključeno da hrišćani koji žive pod Novim zavetom nisu obavezni da svetkuju subotu, 7. dana u nedelji. Takav zaključak bi logično naveo da se zapitamo o odnosu hrišćanina prema nedelji, koja se takođe naziva danom Gospodnjim. Da li treba da ga zadržimo? Postoji li komanda?

Kratak odgovor je sledeći: dok hrišćanima nije zapoveđeno da drže Dan Gospodnji iz osećaja da poštuju zakon, primeri iz rane Crkve koji se nalaze u Bibliji i iz crkvene istorije pozivaju nas da držimo Dan Gospodnji zbog ljubavi — prema Gospodu i njegovom narodu. Drugim rečima, nije legalizam nego ljubav ono što nas primorava da mu se poklonimo kao telo vernika na Dan Gospodnji.

Ovaj članak će podržati gore pomenuto gledište.

I. Primeri iz biblije

U nastavku je navedeno 6 primera iz same Biblije o davanju prioriteta nedelji — prvom danu u nedelji — koji se naziva i Dan Gospodnji, kao danu skupštinskog bogosluženja.

1. Gospod Isus vaskrse iz mrtvih u nedelju.

Matej nam kaže: „1 A po večeru subotnom na osvitak prvog dana nedelje dođe Marija Magdalina i druga Marija da ogledaju grob. 2 I gle, zemlja se zatrese vrlo; jer anđeo Gospodnji siđe s neba, i pristupivši odvali vrata od vrata grobnih i seđaše na njemu. 5 A anđeo odgovarajući reče ženama: Ne bojte se vi; jer znam da Isusa raspetog tražite. 6 Nije ovde: jer ustade kao što je kazao. Hodite da vidite mesto gde je ležao Gospod.“ (Matej 28:1-2, 5-6). Luka 24:1-7 takođe govori isto. Isus je u nedelju uskrsnuo iz mrtvih. Dakle, to je poseban dan za hrišćane.

2. Prvi sastanak vaskrslog Hrista sa njegovim učenicima je bio u nedelju. 

Luka 24:13-15 predstavlja Isusov susret sa dvojicom njegovih učenika koji su bili na putu za Emaus, „13 I gle, dvojica od njih iđahu u onaj dan u selo koje beše daleko od Jerusalima šezdeset potrkališta i zvaše se Emaus. 14 A oni govorahu među sobom o svima ovim događajima. 15 I kad se oni razgovarahu i zapitkivahu jedan drugog, i Isus približi se, i iđaše s njima.“

Dok je Isus razgovarao s njima i kasnije im se pridružio da lome hleb, otvorile su im se oči i prepoznali su Isusa, i to su bile reči koje su izgovorili: „Ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismo?“ [Lk 24,32]. Isus održao kratko biblijski proučavanje o Starom zavetu sa ova dva čoveka, što bi bilo odlično biblijsko proučavanje!

Luka nam takođe govori da se Isus ne samo pojavio ovoj dvojici muškaraca te nedelje, već i većini od 11 apostola: „A kad oni ovo govorahu, i sam Isus stade među njima, i reče im: Mir vam.“ [Lk 24:36].

3. Crkva je rođena u nedelju.

Dela 2 nam govore šta se dogodilo na dan kada je crkva rođena. Prvi stih nam daje naznaku o tome koji je dan u nedelji bio: „Kad dođe dan Pedesetnice, svi behu zajedno na jednom mestu“ (Dela 2:1). Pedesetnica je 50 dana nakon Pashe [koja je bila od petka uveče do subote uveče]. Dakle, 50 dana kasnije bila je nedelja — dan kada je crkva rođena.

4. Prva crkva se sastajala u nedelju da slavi. 

U svojim početnim fazama, rana crkva se sastajala svakog dana na bogosluženju (Dela 2:46). Međutim, kako je vreme prolazilo, redovno su se sastajali nedeljom. Dela 20:7 nam daju ovaj zapis: „Prvog dana u nedelji sastali smo se da lomimo hleb.“

5. Prikupljalo u nedelju kada se crkva sastala.

Pavle, pišući vernicima u Korintu u vezi sa prikupljanjem za siromašne vernike u Jerusalimu, kaže ove reči: „Svaki prvi dan nedelje neka svaki od vas ostavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bivaju zbiranja kad dođem“ [1. Kor 16,2]. Čini se da se uzimao dobrovoljni prilog u nedelju kada se crkva okupljala.

6. Biblija je završena u nedelju.

Otkrivenje je poslednja knjiga Biblije. A sadržaj ove knjige je dat Jovanu, jednom od 12 apostola, da zapiše i prenese drugim crkvama oko 95. godine nove ere. Zanimljivo je da je Gospod Isus dao ova otkrivenja Jovanu u nedelju, koja je u ovo vreme postala poznata kao Dan Gospodnji.

Otkrivenje 1:9-11 glasi: „9 Ja Jovan, koji sam i brat vaš i drug u nevolji, i u carstvu i trpljenju Isusa Hrista, bijah na ostrvu koje se zove Patam, za reč Božiju i za svedočanstvo Isusa Hrista. 10 Bijah u duhu u dan nedeljni, i čuh za sobom glas veliki kao trube koji govoraše: Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Poslednji; 11 I šta vidiš napiši u knjigu, i pošlji crkvama koje su u Aziji: u Efes, i u Smirnu, i u Pergam, i u Tijatir, i u Sard, i u Filadelfiju, i u Laodikiju.“

Dakle, vidimo 6 primera iz Biblije koji pokazuju potrebu da se nedelji daje prioritet kao danu skupštinskog bogosluženja.

Pored 6 primera iz Biblije, imamo i zapise iz pisanja prvih crkvenih vođa o ranom crkvenom bogosluženju u nedelju, na Dan Gospodnji.

II. Primeri iz crkvene istorije

1. Citat Džastina Martira, ranog crkvenog vođe:

„A na dan koji se zove nedelja, svi koji žive u gradovima ili na selu okupljaju se na jednom mestu i čitaju se memoari apostola ili spisi proroka, dokle god vreme dozvoljava… Nedelja je dan u koji mi svi održavaju našu zajedničku skupštinu, jer je to prvi dan kada je Bog, izvršivši promenu u tami i materiji, stvorio svet; i Isus Hristos Spasitelj naš istoga dana vaskrse iz mrtvih.“ [Prvo izvinjene Džastina, Nedeljno slavljanje hrišćana, poglavlje 68, 150 AD].

2. Citat Filipa Šafa, crkvenog istoričara:

„Proslava Dana Gospodnjeg u spomen na vaskrsenje Hristovo datira nesumnjivo iz apostolskog doba. Ništa osim apostolskog presedana ne može objasniti univerzalno versko poštovanje u crkvama drugog veka. Nema neslaganja. Ovaj običaj potvrđuju svedočanstva najranijih postapostolskih pisaca, kao što su Varnava, Ignjatije i Justin Mučenik.“ [istorija hrišćanske crkve, Vol 1, str. 201-22].

Šaf nastavlja da dodaje. „…izlazi, dakle, iz samog Novog zaveta, da se nedelja slavila kao dan bogosluženja, i to kao poseban pomen Vaskrsenja, čime je delo iskupljenja završeno. Univerzalno i nesuprotstavljeno svetkovanje nedelje u drugom veku može objasniti samo činjenicom da ima svoje korene u apostolskoj praksi.“ [str. 478-479].

Pored navedenih citata, Ignjatije, koji je bio Jovanov učenik i episkop antiohijski, pisao je početkom drugog veka: „Neka svaki prijatelj Hristov slavi dan Gospodnji kao praznik, dan vaskrsenja, kraljica i glava svih dana.“

Pošto imamo primere iz Biblije i spisa ranih crkvenih vođa, mislim da možemo sa sigurnošću zaključiti o važnosti bogosluženja kao skupštine na Dan Gospodnji.

Završne misli

Jevrejima 10:24-25 kaže, „24 I da razumevamo jedni drugog u podbunjivanju k ljubavi i dobrim delima, 25 Ne ostavljajući skupštine svoje, kao što neki imaju običaj, nego jedan drugog savetujući, toliko većma koliko vidite da se približuje dan sudni.“ Kako možemo da podstaknemo i ohrabrimo jedni druge ako se ne sastajemo redovno?

Kološanima 3:16 kaže, „Reč Hristova se bogato useli među vas, u svakoj premudrosti učeći i savetujući sami sebe sa psalmima i pojanjem i pesmama duhovnim, u blagodati pevajući u srcima svojim Gospodu.“ Opet, ova zapovest se takođe može poslušati samo okupljanjem.

Da, ovi stihovi ne govore izričito da se ove zapovesti mogu poštovati samo okupljanjem nedeljom. Međutim, ne možemo da budemo zajedno sve dane, zar ne? Dakle, zašto ne bismo sledili obrazac vernika koji su išli pre nas okupljajući se barem jednog dana u nedelji — Dana Gospodnjeg?

Mogao bi se pročitati ovaj članak i dalje raspravljati o neophodnosti sastanka u nedelju. Moj odgovor na takve argumente je jednostavan: koji je pravi razlog zašto se protivimo bogosluženju nedeljom sa drugim vernicima? Da li je to zato što ometa druge aktivnosti? Da li je to zbog nevoljnosti da budete deo lokalne crkve? Da li vas loša iskustva sprečavaju da idete u crkvu? Tražim od onih koji prigovaraju da ispitaju svoja srca i ponizno ispitaju svoje motive u svetlu Svetog pisma pre nego što daju prigovor.

Hrišćani ne smeju sami da žive na ostrvu. U vreme i doba kada se čini da vernici daju sve manje prioriteta svojim lokalnim crkvama, a ipak imaju dovoljno vremena da posvete drugim aktivnostima [uključujući druge paracrkvene službe], moramo da se vratimo Bibliji koja nas poziva da se više posvetimo crkvi koja je kupljena krvlju samog Isusa [Dela 20:28]!

Vernici treba da nastave da se okupljaju na Dan Gospodnji, ne iz legalističkog duha, već iz ljubavi prema Gospodu i njegovom narodu. Jedan dan u nedelji i to oko 2 sata nikada ne bi trebalo da bude problem za vernika—iako je nažalost, mnogo vernika koji se izjašnjavaju tako neredovito posećuju Gospodnji dan. Tužno zaista! Umesto da uvek pitate: „Šta ću dobiti od pohađanja crkve?“ ako bi vernici pitali: „Šta mogu dati odlaskom u Crkvu?“ kakvu bi to radikalnu promenu donelo! Zar takav stav ne bi pokazao samo ljubav prema Gospodu, već i našu ljubav prema drugima tražeći da bude blagoslov za njih?

Sledeći ćčamal će se baviti PROBLEMAMA koji ometaju vernike u bogosluženju na Dan Gospodnji, a članak nakon toga će se baviti kako efikasno PLANIRATI obožavanje Gospoda na njegov dan.