Grešni bes – Pustoš koji stvara – 4. Deo – Ko su predmeti grešnog besa?

(English Version: “Sinful Anger – The Havoc It Creates (Part 4)”)

Ovaj članak je 4 u nizu članaka na blogu koji se bave temom besa – posebno grešnog besa.

Prvi deo je bio opšti uvod u pitanje grešnog gneva. Drugi deo se bavio pitanjem „Šta je bes?“ Treći deo bavio se pitanjem „Šta je izvor grešnog gneva?“ A u ovom članku ćemo pogledati pitanje broj 3: Prema kome je usmeren grešni bes?

III. Prema koje je usmeren grešni bes?

Bes može biti usmeren prema Bogu, sebi ili drugima.

A. Prema Bogu.

Ljuti smo na Boga jer osećamo da nas je Bog izneverio na jedan ili dva načina. (1) Bog nije učinio ono što smo mi želeli da uradi [npr., nije nam dao srećan brak, sjajnu karijeru, izlečio nas od određene bolesti, ispunio taj dugo željeni san]. Nekako se osećamo prevarenim, i kao rezultat toga, ljutimo se na Boga. (2) Bog je učinio nešto što nismo očekivali da uradi. Na primer, kada Bog oduzme voljenu osobu ili uništi naš životni san, osećamo da nije trebalo da nam to uradi. Nekako osećamo da je Bog bio okrutan prema nama i ljutimo se na njega.

Kao rezultat takvog besa prema Bogu, skloni smo da se držimo podalje od Crkve, od čitanja Biblije i od provođenja vremena u molitvi neko vreme dok se ne „ohladimo“. Ponekad srce postaje hladno i ravnodušno prema Bogu iako možemo i dalje da dolazimo u Crkvu, čitamo Bibliju, molimo se itd. To je više hladno i mehaničko spoljašnje delovanje nego unutrašnja iskrena ljubav prema Bogu i njegovim putevima. U nekim ekstremnim slučajevima, ovaj gnev dovodi do potpunog napuštanja samog Boga!

Pre nego što pomislimo: „U redu je da iskreno izražavam svoja osećanja Bogu – na kraju krajeva, on je moj Otac“, treba da budemo upozoreni. Iako Bog nije samo naš Otac, on je i Bog—Sveti—dostojan straha i poštovanja. Reči iz Propovednika 5:1-2 trebalo bi da nam služe kao upozorenje: „1 Čuvajte svoje korake kada idete u dom Božiji. Priđite radije da slušate nego da prinesete žrtvu bezumnima, koji ne znaju da čine 2 Ne budi brz sa svojim ustima, ne žuri u srcu svom da išta izgovoriš pred Bogom. Bog je na nebu, a ti si na zemlji, pa neka tvojih reči bude malo.“

Iako neposredni kontekst možda ne izražava ljute emocije kao problem, širi princip je da se bolje čuvamo od toga da kažemo ono što nije ispravno i ne dolikuje velikom i moćnom Bogu.

Jedan od glavnih razloga zbog kojih se ljutimo na Boga je taj što često propustimo da se setimo da Bog nije obećao život u lagodnosti i udobnosti. Problem je bio i nikada nije u tome da dobijemo ono što želimo. Naprotiv, Gospod nas poziva da se odreknemo sebe, svakodnevno uzimamo krst svoj i idemo za njim (Lk 9,23). Ako shvatimo ovu stvarnost, znaćemo da se očekuju planovi koji ne funkcionišu po našim željama, pa se stoga nećemo naljutiti na Boga. Shvatićemo da je on suveren nad svim poslovima našeg života i pozvani smo da mu se potpuno pokorimo.

B. Protiv sebe.

Kada govorimo o ljutnji, često ne razgovaramo o besu usmerenom prema sebi. Ipak, to je tačno u mnogim slučajevima. Kako to? Koliko često mi ili drugi koje poznajemo kažemo:

• Ne mogu da verujem da sam ovo uradio.
• Ja sam kriv što smo u ovoj nevolji.
• Šta sam mislio?
• Ne mogu ni sebe da pogledam.
• Ne mogu da verujem da sam zabrljao taj test, taj muzički koncert, tu igru, tu ključnu prezentaciju itd.

Opet, zapamtite da je bes aktivan odgovor na ono što smatramo moralno pogrešnom. Dakle, kada ne uradimo ono što je ispravno ili uradimo ono što smatramo da je etički pogrešno, možemo biti besni na sebe – neku vrstu samokažnjavanja. Drugim rečima, kažnjavamo sebe za svoje neuspehe.

Dok je savest Bogom dani uređaj koji nas optužuje kada grešimo [Rim. 14:22-23, 1. Kor. 2:2-4, 1. Jovanova 3:19-21], moramo biti oprezni da ne dozvolimo da nas savest kontroliše u toj meri u kojoj grešimo usmeravajući bes na sebi.

Može se navesti nekoliko uzroka ljutnje na sebe:

1. Neuspeh u razumevanju Božjeg oproštaja. Ljudi u ovoj kategoriji koriste samo-nametnutu kaznu kao oblik povratka [neka vrsta zemaljskog čistilišta]. Oni ne razumeju dubinu Božije blagodati — blagodati koja je veća od svih naših greha. Zaboravljaju, gde je greh u izobilju, blagodati je još više (Rim 5,20-21).

2. Ponos. Sramota mi je pred drugima jer sam zabrljao. Šta će sad misliti o meni? Stalno težimo ka tome, da izgledamo dobro pred drugima, da nam dobro sude, itd. A kada ne uspemo da izgledamo dobro pred njima, stalno kažnjavamo sebe usmeravanjem besa ka sebi.

3. Nerazumevanje ljudske izopačenosti. Fokus je obično: „Kako sam mogao – ja tako dobra i moralna osoba ovo da uradim?“ To je zbog nerazumevanja da ne samo da mogu da uradim ovo, već sam u stvarnosti sposoban da uradim mnogo više!

4. Razočaranje zbog nepostizanja određene željene želje. Želeo sam nešto jako, ali nisam dobio jer sam “zabrljao.” Dakle, ljut sam na sebe. Drugačije rečeno, mogli bismo biti opsednuti dobijanjem nečega i zadovoljstvima koja sa tim dolaze [npr., određeni posao u kompaniji, dobijanje tog unapređenja, stvaranje tima, uspeh u tom poslovnom poduhvatu, itd.]. I sada kada sam uprskao, umesto da prihvatim da je ogromna želja onoga za čim sam žudeo bila pogrešna, koristim bes da se nosim sa ovim neuspehom.

5. Pokušaj življenja u skladu sa sopstvenim standardom pravednosti. Nisam živeo u skladu sa određenim skupom samonametnutih pravila. Moja kuća nije tako čista koliko želim da bude; moj posao nije obavljen kako očekujem, itd. Obično te ljude nazivamo perfekcionistima. Oni nanose mnogo bola na sebe i zadaju ga drugima. U slučajevima kada nisu uspeli, oni taj bes usmeravaju unutra. To je slučaj nerealnih očekivanja.

6. Neuspeh u sticanju Božijeg najboljeg za mene. Bog je imao plan A za mene, što bi za mene značilo najbolje. Međutim, ostaje mi plan B—drugi najbolji zbog mog neuspeha. Dozvolite mi da ovo kažem pažljivo. Iako smo odgovorni za donošenje pobožnih izbora, za zaključak da smo nekako svojim postupcima ostali sa planom B, zar ne sugerišemo da smo nekako osujetili Božje planove i namere za naše živote?

Takvim razmišljanjem, zar ne kažemo, na kraju krajeva, da smo suvereni nad delima našeg života? Nije li pogrešno misliti da puka ljudska bića mogu poremetiti puteve suverenog Boga?

Zar naš neuspeh nije bio unapred poznat Bogu? Ipak, Bog i dalje ostvaruje svoje namere kroz te neuspehe. Dok su Josifova braća i dalje bila odgovorna za svoja dela, nisu osujetila Božje planove. U stvari, Bog je iskoristio njihovo zlo da ostvari svoje planove. „Vi ste nameravali da mi naudite, ali Bog je nameravao da bude dobro da izvršite ono što se sada čini, spasenje mnogih života“ (Post 50:20).

Ova tenzija između božanskog suvereniteta i ljudske odgovornosti ne bi trebalo da nas navede da zaključimo da smo nekako zbog naših neuspeha ostali samo sa planom B. Opet, ovo nije izgovor za naše nepromišljeno ponašanje. Ipak, ovo razmišljanje sa pogrešnim pogledom na Božji suverenitet nad svim rezultira nezdravim gnevom usmerenim ka unutra. Ljudi koji su žrtve takvog razmišljanja neprestano razmišljaju: „Da sam samo uradio ovo ili nisam uradio ono“ i žive poražene živote.

Odgovor na ovaj samousmereni gnev ne može se naći u „Oprosti sebi“ jer toliko vredimo da je Isus umro za nas. Pravi problem je priznati da iako imamo grešne sklonosti, naš Bog je milostiv i da treba da prihvatimo oproštenje ponuđeno kroz Hrista i tako se oslobodimo ovog unutrašnjeg problema gneva.

C. Protiv drugih.

Većina našeg besa je u ovoj oblasti. Ljuti smo na druge jer su uradili nešto protiv nas ili nisu uradili nešto za nas. Ponekad ljudi čak koriste svoj bes kao oruđe protiv drugih. Evo nekoliko načina:

1. Da kontroliše druge. Znamo da možemo da iskoristimo svoj bes da dobijemo ono što želimo, i stoga ga koristimo kao sredstvo za manipulaciju drugima. Prisiljavamo ljude na pokornost jer će se plašiti našeg besa. Klasična demonstracija ovog principa je u mnogim domovima. Žena se plaši muževljevog temperamenta, muž se plaši ženinog temperamenta, deca se toliko plaše temperamenta roditelja, roditelji se plaše temperamenta dece, tako da onaj ko je uvek ljut, dobije po svom. Nije ništa drugo do maltretiranje drugih da bismo dobili ono što želimo.

2. Da sakrije druge dublje povrede. Možda se stidimo zbog svojih prošlih dela. Ipak, u nemogućnosti da to izrazimo drugima, mi to prikrivamo ljutim stavom koji se oslobađa protiv drugih.

3. Da se ​​osećamo bolje. Mi hranimo stav “ja sam moralno superiorniji od tebe”. Dakle, ljutnja protiv drugih se koristi za jačanje naše samopravednosti. 

4. Za oslobađanje od stresa. Osećam se dobro sada kada sam oslobodio sva svoja osećanja; Ispustio sam svu paru. Problem je u egocentričnosti, ne mareći kako naš bes povređuje druge u ovom procesu ispuštanja. Na primer, recimo da smo ljuti na oca, majku ili supružnika koji nas je maltretirao. Neki savetnici bi nam rekli da uzmemo jastuk i zamislimo da je taj jastuk otac ili majka ili supružnik i zamolili bi nas da ga udaramo dok ne osetimo „olakšanje“ jer su naše zatvorene emocije sada oslobođene i osećamo se mnogo „bolje“. “

5. Da izrazi osvetu. Osećamo da puštanje podrazumeva puštanje druge osobe da se oslobodi. Želimo da budemo sigurni da druga osoba dobije „ono što zaslužuje“—kao Simeon i Levije, kao Jona! [vidi post 3 ove serije]. Iako molimo Boga da zaboravi naše grehe i da nas ne kazni, mi smo ljuti na Boga ako on, ne kažnjavajući, oprašta i zaboravlja grehe drugih, a posebno onih koji su nas povredili!

Dakle, pribegavamo stavu „Bog može da ti oprosti. Ali sa mnom se nećeš tako lako izvući – nateraću te da platiš“.

Dakle, vidimo kako se grešni gnev može izraziti prema Bogu, sebi i drugima. I ovaj gnev se izražava na različite načine, što ćemo saznati postavljanjem pitanja i odgovora u sledećem članku: „Koji su uobičajeni izrazi kojima se izražava grešni gnev?“