Grešni bes – Pustoš koji stvara – 2. Deo – Šta je ljutnja?

(English version: Sinful Anger – The Havoc It Creates (Part 2))

Ovaj članak je drugi deo u nizu članaka na blogu koji se bave temom besa–posebno grešnog besa.

Prvi deo je bio opšti uvod u pitanje grešnog gneva. U ovom članku ćemo pogledati pitanje broj 1 ove teme: Šta je grešni bes?

I. Šta je bes?

Pre nego što pogledamo konkretnu temu grešnog besa, hajde da smislimo opštu definiciju besa. Evo jednostavne definicije:

Ljutnja je aktivan odgovor na čin koji smatramo moralno pogrešnim.

Svi živimo po standardima koje doživljavamo kao ispravne i pogrešne. A kada se desi greška prema tom standardu, mi snažno izražavamo svoje emocije.

Dakle, u svom osnovnom smislu, ljutnja sama po sebi nije greh. To je Bogom dana emocija za sva ljudska bića. Međutim, Biblija pravi razliku između onoga što nazivamo pravednim gnevom i onoga što nazivamo grešnim gnevom.

Pravedni gnev.

Pravedan gnev je ono osećanje koje se ispoljava kada se prekrši Božiji moralni zakon [tj. standard šta je ispravno i pogrešno prema Bogu] kako je opisano u Bibliji. To je gnev koji je rezultat toga što je Bog posramljen. To je bes koji se kontroliše.

Proroci u Starom zavetu i apostoli u Novom zavetu u različitim vremenima pokazivali su pravedni gnev. Sam Isus je pokazao pravedni gnev [npr. Čišćenje hrama u dva navrata—Jovan 2:13-17; Matej 21:12-13].

Slično tome, i mi možemo iskusiti pravedni gnev. Evo nekoliko primera okolnosti u kojima možemo iskusiti pravedni gnev: Kada je Božja reč napadnuta—kroz očigledno lažno učenje ili slabo učenje, kada je počinjeno zlo [npr. abortus, silovanje, ubistvo], itd. Ipak, čak i u tim okolnostima, to je kontrolisana emocija koja ne deluje brzopleto. U stvari, mogli bismo reći da Božiji narod ne pokazuje pravedni gnev onoliko koliko bi trebalo!

Grešni gnev.

Grešni gnev nije pitanje kršenja Božjeg moralnog zakona. To je bes koji se javlja kada osećamo:

Naši standardi [ili skup zakona] su prekršeni;
Postiđeni smo;
Stvari se ne dešavaju po našim željama;
Nije po našem.

To je frustracija koja nastaje kada osećamo da su naše potrebe ili očekivanja neispunjena. Ipak, postoji tendencija da se naš grešni gnev opravda kao pravedni gnev. Sama Biblija ima primere iz kojih su dva data kao ilustracija.

Prvi primer se odnosi na Jakovljeve sinove, Simeona i Levija. Po povratku u Hanan, Jakov i njegova porodica se nastanjuju blizu Sihema [Post 33:18-19]. Nažalost, kada je Jakovljeva ćerka Dina ušla u grad, silovao ju je Sihem, sin vladara tog grada [Post 34:1-2]. Zaista tragičan incident!

Kao odgovor, Jakovljevi sinovi su prevarili ljude iz Sihima da se podvrgnu obrezivanju kako bi Sihem oženio Dinu [Post 34:13-24]. Međutim, tri dana kasnije, Simeon i Levije su otišli ​​u grad i poklali sve muškarce, uključujući Sihima i njegovog oca. Takođe su opljačkali ceo grad i zaplenili životinje i sve ostalo tamo [Post 34:25-29]. Kasnije smo čitali da su čak i „volove kočili kako im je volja“ [Post 49:6]! Ova dva besna čoveka povredila su ljude koji su bili nevini, uključujući životinje.

Kada se Jakov suočio sa njihovim postupcima, primetite njihov odgovor: „Da li je trebalo da tretiramo našu sestru kao prostitutku?“ [Post 34:31]. Oni su svoje klanje muškaraca u čitavom gradu opravdavali kao pravedni odgovor na greh jednog čoveka! Njihov gnev je bio napad grešnog gneva jer je Jakov na kraju oštro prekorio njihove postupke ovim rečima: „Proklet da je gnev njihov, tako žestok, i gnev njihov, tako okrutan! Rasejaću ih u Jakovu i rasejaću ih u Izraelu“ [Post 49:7]!

Drugi primer se odnosi na Jonin odgovor da je Bog dao milost umesto presude Ninivljanima koji su se pokajali za svoje zlo [Jovan 3:10]. Jonin odgovor? „Ali Joni se ovo učini veoma pogrešnim, i on se razgnevi“ [Jovan 4:1]. Bio je toliko ljut da je rekao Bogu ove reči: „Sada, Gospode, uzmi moj život, jer mi je bolje da umrem nego da živim“ [Jovan 4:3].

Uprkos tome što je Bog u strpljenju ispitivao Jonu pitanjem: „Da li je ispravno da se ljutiš?“ ne jednom nego dvaput [Jovan 4:4, 9], njegov tvrdoglav odgovor je još jednom bio: „Jeste“, rekao je. „I tako sam ljut da bih voleo da sam mrtav“ [Jovan 4:9]! Više je voleo smrt nego život jer Bog nije delovao po Joninom merilu dobrog i lošeg. Jasno, ovo nije bio slučaj pravednog gneva, već grešnog gneva opravdanog kao pravednog gneva!

Poput Simeona, Levija i Jone, naša srca nas takođe mogu lako prevariti da opravdamo svoj gnev kao pravedni gnev, pri čemu je u celoj stvarnosti ono jednostavno izraz našeg ponosa i egocentričnosti. Sve dok osećamo „pravo“ da budemo ljuti, nikada nećemo videti svoj bes kao grešan, koji je po prirodi veoma destruktivan.

Da, sam Isus je pokazao pravedni gnev. Međutim, on nikada nije bio okarakterisan kao onaj koga je kontrolisao grešni gnev. Reči jednog pisca su korisne u ovom trenutku:

„Ni u jednom od slučajeva u kojima se Isus naljutio, njegov lični ego nije bio u pitanju. Još je karakterističnije kada je bio nepravedno uhapšen, nepravedno suđen, nezakonito premlaćen, prezrivo pljuvan, razapet, ismevan, a zapravo je bio svaki razlog da njegov ego bude umešan, tada, kako kaže Petar, ‘nije uzvratio; kada je patio, nije pretio [1. Petrova 2:23]. Sa njegovih isušenih usana izašle su one milostive reči: ‘Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine.“ [Luka 23:34]. Priznajmo—uglavnom, brzo se ljutimo kada smo lično povređeni i uvređeni, a spori da se ljutimo kada vidimo greh i nepravdu se umnožavaju u drugim oblastima.”

Budimo brzi da se pokajemo kada pokazujemo grešni gnev, a propustimo da pokažemo pravedni gnev.

U našem sledećem članku ćemo pogledati 2. pitanje, „Šta je izvor grešnog gneva?“