Kako pobediti obeshrabrenje

(English Version: Defeating Discouragement)

U knjizi pod naslovom Večnost, autor Džo Stovel iznosi istinitu priču. Duen „Skot” i Džanet Vilis bili su roditelji devetoro dece. Duen je bio školski učitelj i honorarni ministar u četvrti Maunt Grinvud na južnoj strani Čikaga. Bili su veoma pobožan par odan Gospodu i svojoj porodici. Neiskvareni pohlepom plitkog sveta oko sebe, oni su se srećno i zadovoljno predali malobrojnim stvarima koje su zaista važne — odgajanju porodice i čuvanju stada u crkvi.

Jednoga dana, Skot, Džanet i njihovo šestoro dece su ušli u njihov novi kombi i krenuli severno prema Milvakiju da posete jedno od njihove starije dece. Dok su nastavili ka severu na međudržavnoj magistrali, veliki komad metala je pao sa kamiona ispred njih, probio donju stranu njihovog rezervoara za gorivo i zapalio gas. Vatra je odmah zahvatila njihov kombi. Preživeli su samo Skot i Dženet; pakao je progutao šestoro dece.

Događaji kao što je ovaj dovode do toga da postavljamo pitanja poput: Zašto oni? Zašto onda? Zašto bi im Bog dao decu, a onda ih odjednom uzeo? I zašto bi, u svetu punom zanemarenih i nasilnih roditelja, Bog dozvolio da se to dogodi porodici sa takvim pobožnim roditeljima? I, iskreno, pitamo se zašto bi Bog dozvolio da se ovo desi njegovoj deci. Događaj kao što je ovaj preti da naruši naše poverenje u Boga. To poljulja temelje naše vere.

Ipak, u ovom svetu koji nije sinhronizovan, ima mnogo hrišćana koji izlaze sa nepokolebljivim poverenjem u trajno prisustvo i moć božanskog Gospoda koji im je obećao bolji i blagosloveniji svet izvan ovog. To je bila perspektiva Skota i Dženet. Kada je Dženet Vilis pogledala ka zapaljenom kombiju i povikala: „Ne! Ne!” uteha njenog muža bila je više od dodira. Imao je perspektivu izvan trenutka – zaista, izvan ovog sveta. Skot joj je dodirnuo rame i šapnuo: „Dženet, ovo je ono za šta smo se pripremili. Dženet, bilo je brzo, i oni su sa Gospodom.”

U priči na naslovnoj strani Čikago Tribjun je objavio: „Izgoreni, zavijeni i još uvek u fizičkom bolu u bolnici u oblasti Milvokija, par je u sredu pokazao izuzetnu gracioznost i hrabrost dok su mirno predsedavali konferencijom za novinare, tražili su da ispričaju kako ih je njihova neupitna vera održala kroz gubitak šestoro od devetoro dece.” Na konferenciji za novinare, Skot je rekao: „Znam da Bog ima ciljeve i Bog ima razloge… Bog je pokazao svoju ljubav prema nama i našoj porodici. Nema sumnje da je Bog dobar, i mi ga hvalimo u svemu.” Jasno je da je Skot bio u kontaktu sa nečim izvan ovog sadašnjeg sveta.

Apostol Pavle nam priskače u pomoć da nam pomogne da razvijemo sličnu perspektivu dok gledamo Rimljanima 8:18: „Smatram da naše sadašnje patnje nisu vredne upoređivanja sa slavom koja će se otkriti u nama.” Reč „smatram” znači „uzeti u obzir” ili „popisati”. Izraz „patnje” odnosi se na unutrašnje i spoljašnje nevolje koje neko trpi zbog življenja za Hrista u ovom svetu. Drugim rečima, Pavle je „dobro razmislio” i došao do ovog zaključka:

 Sigurnost buduće slave oslobađa nas sadašnjih obeshrabrenja.

Pavlu nije bila strana patnja. Prošao je kroz tako intenzivne patnje sa kojima se prosečni hrišćani nikada neće suočiti. Evo mini-liste, prema njegovim rečima:

„Često sam… bio u zatvoru, bičevan sve teže i iznova i iznova izložen smrti. Pet puta sam dobio od Jevreja četrdeset udaraca bičem minus jedan. Tri puta su me tukli šipkama, jednom sam gađan kamenjem, tri puta sam bio u brodolomu, noć i dan proveo na pučini, stalno sam bio u pokretu. Bio sam u opasnosti od reka, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od sunarodnika Jevreja, u opasnosti od neznabožaca, u opasnosti u gradu, u opasnosti na selu, u opasnosti na moru i u opasnosti od lažnih vernika. Radio sam i trudio se i često sam ostajao bez sna, poznavao sam glad i žeđ i često sam ostajao bez hrane; bilo mi je hladno i bio sam nag. Pored svega ostalog, svakodnevno se suočavam sa pritiskom svoje brige za sve crkve. Ko je slab, a ja se ne osećam slabim? Ko je odveden u greh i ne gorim iznutra?” [2 Kor 11:23-29].

Kakav spisak! Ipak, nikada nije gunđao ili se žalio. Dakle, kada sledeći put pomislimo da hrišćanski život treba da bude život bez iskušenja, podsetimo se Pavlovog spiska patnji i njegovog odgovora na nju.

Sećate li se Jova? Sam Bog je Jova proglasio neporočnim i poštenim čovekom koji se bojao Boga i odvraćao od zla [Jov 1:1]. Ipak, prošao je kroz neopisivu količinu patnje. I poput Pavla, on nikada nije izgubio veru ili prokleo Boga zbog svoje patnje — nešto što je Satana rekao da će učiniti [Jov 1:11].

Koja je bila tajna Jova ili Pavla da imaju tako pozitivan odgovor na iskušenja? Imali su perspektivu koja je prevazišla ovaj sadašnji život. Jov je, čak i tokom intenzivnih trenutaka svoje patnje, mogao sa sigurnošću da kaže: „Znam da je moj otkupitelj živ, i da će na kraju stajati na zemlji. I pošto moja koža bude uništena, ipak u svom telu ja videću Boga; I sam ću ga videti svojim očima – ja, a ne drugi. Kako srce moje žudi u meni!” [Jov 19:25-27]. 

Ako bismo pitali: „Zašto Pavle, prolaziš li kroz sve ovo? Da li je uopšte vredno toga?” ovako bi rekao: „Upro sam oči prema slavu koja će nam se otkriti. Zato podnosim sadašnje patnje bez obeshrabrenja.” Koja je buduća slava o kojoj Pavle govori? Sveto pismo otkriva dve buduće izvesnosti kao deo ove dolazeće slave.

1. Bićemo kao Isus. 

Drugim rečima, imaćemo nova proslavljena tela koja će biti poput Hristovog proslavljenog tela. Sam Pavle piše u Filipljanima 3:20-21: „Ali naše građanstvo je na nebu. I mi željno očekujemo Spasitelja odande, Gospoda Isusa Hrista, koji će silom koja mu omogućava da sve stavi pod svoju kontrolu, preobraziti naša ponizna tela da budu kao njegovo slavno telo.”

Jednog dana, ovo naše propadljivo, grehom zaraženo i bolesti sklono telo, biće zamenjeno novim telom — savršenim i bezgrešnim telom koje neće propasti. To će se dogoditi kada se Hrist vrati po svoj narod. Tada više nećemo moći da grešimo niti da doživimo bilo kakvu bolest. Biblija ovaj događaj naziva konačnim iskupljenjem koje hrišćani željno iščekuju! Zato vernici ne treba da popuštaju malodušnosti usled privremenih ovozemaljskih stradanja.

2. Čitav univerzum će biti promenjen. 

Ne samo da će se hrišćanin promeniti, već će se promeniti i cela vasiona u budućnosti. Otkrivenje 21:1 otkriva da će u budućnosti biti „novo nebo i nova zemlja; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše. Tada više neće biti ni patnje ni tuge.“ Obratite pažnju na reči utehe nekoliko stihova kasnije, gde nam je rečeno da će Bog „obrisati svaku suzu s očiju njihovih. Neće više biti smrti, ni tuge, ni plača ni bola, jer je stari poredak stvari prošao” [Otkr 21:4].

Samo u budućnosti će vernik biti potpuno oslobođen bolesti, patnje, tuge i smrti. To je u tom novom svetu gde neće biti nepravde jer će to biti mesto „gde prebiva pravednost” [2 Pet 3:13]. Ovaj sadašnji univerzum je privremen i jednog dana će ga vatra uništiti kada ga Bog uništi i zameni novim univerzumom [2 Pet 3:7, 10].

Dakle, buduća slava podrazumeva da budete poput Hrista, da budete sa njim u obožavanju i zajedništvu u novom univerzumu gde više neće biti greha, patnje i tuge. Biće samo večna radost. 

Završne misli.

Neposredno pre nego što je umro, poznati ateista Žan-Pol Sartr izjavio je da se snažno opirao osećanjima očaja i da bi sebi rekao: „Znam da ću umreti u nadi.” Zatim bi u dubokoj tuzi dodao: „Ali nadi treba temelj.”

Nasuprot tome, hrišćanska nada ima čvrstu osnovu — Božju sigurnu Reč. Hrišćanska nada nije nada tipa „nadam se da ću dobiti na lutriji.” To je vrsta nade „znam sigurno.” To nije „možda”, već „biće” vrsta nade.

Ovakvu vrstu nade je imao Pavle, Jov i koju su imali Skot i Dženet. I to je takva nada koju bi ti i ja trebali imati. Bog obećava da ćemo postati slični Hristu i da će on doneti novi univerzum. I dok neprestano razmišljamo o ovim istinama, naša nada je ojačana [Rimljanima 15:4], i tako i mi možemo uspešno da pobedimo obeshrabrenja ovog sadašnjeg života.

Međutim, ako se neko samo pretvara da je „hrišćanin” ili odbacuje hrišćansku veru, njihova budućnost je užasna. Dok slava čeka pravu Božiju decu, večna patnja čeka one koji nisu deca Božija ili na drugi način poznata kao deca neposlušnosti [Ef 5:6]. Oni će vaskrsnuti da se suoče sa Božijim žestokim, konačnim i večnim sudom u ognjenom jezeru [Otkrivenje 20:11-15]. Zato takav čovek treba da se okrene od svojih grehova i sada beži ka Hristu. Tada i samo tada može postojati sigurna i svetla nada za budućnost, koja omogućava da se na pravi način uhvati u koštac sa sadašnjim patnjama.

Zašto bismo mi, koji tvrdimo da smo hrišćani, težili ka tome da vodimo život bez patnje u ovom svetu kada je to nemoguće? Zašto postati žrtva lažnih učenja koja promovišu zdravlje, bogatstvo i prosperitet kao pravo svakog hrišćanina? Zar takva lažna učenja nisu suprotna svim jasnim učenjima Svetog pisma?

Podseća nas da će „u stvari, svako ko želi da živi pobožno u Hristu Isusu biće prognan” [2 Tim 3:12]. Isus je nazvao „blaženima” one koji trpe uvrede, odbacivanja i druge vrste patnje radi njegovog imena [Matej 5:10-12]. Ako su Pavle, Jov i drugi nepoznati hrišćani, kao što su navedeni u Jevrejima 11:35b-39, koji su bili pohvaljeni zbog svoje vere, prošli kroz takvu patnju, zašto bismo mi pomislili da smo na neki način izuzeti od realnosti patnje? Da li se jednostavno varamo?

Uopšte ne predlažem da se molimo za iskušenja. Ali moramo zaista da prihvatimo da je patnja neizbežna jer živimo u svetu punom nevolja [Jov 5:7; Jovan 16:33]. Ono što Bog obećava svojoj deci je da će on biti prisutan sa njima [Jevrejima 13:5-6]. Hajde da rešimo da zapamtimo ove istine od sada pa nadalje:

Patnja je neizbežna i mala je cena za neverovatne i blagodatne koristi koje nas očekuju u budućnosti. Naša sadašnja stradanja su kao kap vode u poređenju sa budućom slavom koja je kao okean. Prihvatimo ove istine i radosno nastavimo dalje! Ako ne, bićemo savladani razočaranjem, tugom, pa čak i gorčinom prema Bogu, drugima i životu u celini.

Zašto neki hrišćani čak i danas imaju tako pozitivan uticaj? Jer za njih je nebo stvarno, a stvarna je i buduća slava hrišćanina. To je ono što ih sprečava da budu zavedeni stvarima ovoga sveta. To je bilo takvo gledište koje je navelo Skota Vilisa da izjavi: „Dženet i ja smo morali da shvatimo da ne gledamo kratko na život. Mi gledamo na duge staze, a to uključuje i večni život.” Drugim rečima, oni su privremeno posmatrali kroz sočiva večnosti, zbog čega ih razočaranje nije slomilo.

Nije ni čudo što se uvodnik Tribine završio ovim rečima:

Postoje samo dva moguća odgovora na vrstu gubitka koji su Skot i Dženet Vilis pretrpeli prošle nedelje; potpun očaj ili neupitna vera. Za Vilise, očaj nikada nije bio opcija.

Zar to ne bi trebalo biti i naša perspektiva?