Mračnim mestima trebaju jaka svetla

(English Version: Dark Places Need Bright Lights)

Jedna mlada devojka se jednom posavetovala sa svojim pastorom. „Ne mogu više da izdržim. Ja sam jedini hrišćanin u mestu gde radim. Ne dobijam ništa osim ismevanja i podsmeha. To je više nego što mogu da podnesem. Daću ostavku.” „Hoćete li mi reći”, upitao je pastor, „gde se postavljaju svetla?” „Kakve to veze ima?” upita ga mlada hrišćanka prilično otvoreno. „Nema veze”, odgovorio je pastor. „Gde se postavljaju svetla?” „Pretpostavljam na mračna mesta”, odgovorila je. A pastor je odgovorio: „Da! Bog te je stavio na to mesto gde je toliko duhovne tame i nema drugog hrišćanina koji bi svetlio za njega.”

Po prvi put, mlada hrišćanka je shvatila priliku koja joj je data i zašto nije mogla da izneveri Boga tako što bi dozvolila da se njeno svetlo ugasi. I vratila se svom poslu sa obnovljenom odlučnošću da dozvoli da njeno svetlo sija u tom mračnom uglu. Na kraju, ona je bila sredstvo koje je dovelo devet drugih devojaka ka svetlosti Isusa Hrista. Sve se to dogodilo jer je shvatila da je postavljena na to mračno mesto da bi jako sijala.

Slično, kao i ta devojka, svi moramo da shvatimo da smo pozvani da budemo jarko svetlo u mračnom svetu oko nas. Filipljanima 2:14-16 opisuje hrišćane kao svetla koja jako sijaju. Dok sunce, mesec i zvezde osvetljavaju mračni univerzum, vernici treba da donesu svetlost u mračna srca ljudi oko sebe.

Kada je Isus opisao svoje sledbenike kao svetlost sveta [Matej 5:14], mislio je da smo mi reflektori svetlosti — a ne generatori svetlosti. Isus je izvor odakle dobijamo svetlost. Sam Isus je rekao: „Ja sam svetlost svetu. Ko ide za mnom, neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života” [Jovan 8:12]. Kao Isusovi sledbenici, mi treba da odražavamo njegovu svetlost mračnom svetu. Mi smo kao mesec koji sija u tamnoj noći. Iako mesec daje svetlost, on nema sopstvenu svetlost — on samo odražava svetlost sunca. I mi smo takvi — reflektori svetlosti.

Ipak, kao hrišćani, mi često ne uspevamo da se setimo ovih osnovnih istina. Ne shvatamo da nas suvereni Bog drži na određenom mestu u određeno vreme sa primarnom svrhom da svetlimo za njega. Moramo verno ispuniti svoju Bogom datu ulogu i ne razočarati ga. Filipljanima 2:14-16 nam pomaže da ostvarimo tu veličanstvenu svrhu.

1. Zapovest [14].

„Činite sve bez gunđanja i svađe.” Kao što prozor propušta sunčevu svetlost da osvetli kuću, mi moramo dozvoliti da Hristova svetlost sija kroz nas. Međutim, kada prozor postane bezizrazan zbog prašine, to može sprečiti da svetlost efikasno sija kroz njega. Slično tome, hrišćani, dozvoljavajući grehu da vlada njihovim životima, mogu sprečiti da Hristova svetlost sija kroz njih. I postoji jedan poseban greh koji sprečava vernika da blista za Hrista — greh gunđanja i svađe. Zato je zapovest „Sve radi bez gunđanja i svađe.” U originalnom jeziku, „sve” se pojavljuje na početku rečenice, a reč „uradi” je u sadašnjem vremenu. U bukvalnom smislu, ovako stoji: „Sve radi bez gunđanja i svađe”.

Reč „gunđanje” odnosi se na stav prigovaranja, mrmljanja ili tajnog nezadovoljstva. Izražavanje nezadovoljstva zbog situacije koja obeščašćuje Boga nije gunđanje. Umesto toga, gunđanje je stav ogorčenosti na okolnosti, ljude i na kraju protiv Boga. A reč „svađanje” potiče od grčke reči od koje dobijamo englesku reč „dijalog”. Odnosi se na unutrašnje razmišljanje o našim okolnostima. Stalno gunđanje protiv Božje volje ne samo da nas sprečava da činimo Božju volju iz poslušnog srca [Fil 2:12-13], već će nas na kraju dovesti do toga da se svađamo i pobunimo protiv samog Boga!

Kada Pavle kaže: „Ne gunđajte”, verovatno je imao na umu uobičajeni stav gunđanja Izraelaca tokom njihovog putovanja u pustinju [2 Mojsijeva 14:10-12; 15:23-24, 16:2-3, 17:3; Br 14:2]. Mojsije im je rekao da, u krajnjoj liniji, njihovo gunđanje nije bilo protiv njega ili drugih vođa, već direktno protiv samog Boga: „Vi ne gunđate na nas, nego na GOSPODA” [Izl 16:8]. A kakav je bio Božji odgovor na njihov gunđajući stav? Bes i presuda! Brojevi 11:1 kaže: „kada ih je čuo, podigao se njegov gnev. Tada je oganj od Gospoda goreo među njima i progutao neke od predgrađa logora.”

Dakle, gunđanje nije samo slučajna stvar u Božjim očima. To ljuti Boga i donosi njegov sud. I zato Pavle upozorava hrišćane na opasnost od gunđanja. On kaže: „I ne gunđajte, kao što su neki od njih — i pobiše ih anđeo koji uništava” [1 Kor 10:10].

Gunđanje je greh jer direktno udara protiv Božjeg suvereniteta. Sam Isus je kroz parabolu [Matej 20:1-16] ilustrovao da je gunđanje greh protiv dobrog i milostivog Boga. Gunđanje kaže da Bog ne bi trebao da mi dozvoli da prođem kroz ono kroz šta trenutno prolazim. Zato treba da negujemo pokorno srce — srce koje prepoznaje da Bog čvrsto kontroliše i sve radi po njegovoj volji, i ne treba da mu se opiremo.

2. Razlog zapovesti [15-16].

Pavle dalje daje razlog da vernici čine sve bez gunđanja i svađanja u sledeća dva stiha, „da biste postali besprekorni i čisti, „deca Božija bez greške u izopačenom i krivom naraštaju.“ Tada ćete zablistati među njima kao zvezde na nebu dok se čvrsto držite reči života.” Kada hrišćani rade sve bez gunđanja i svađe, oni dokazuju svoj dobar karakter kao deca Božja — koja sijaju usred krivog i pokvarenog naraštaja.

Božji ideal za njegov narod je da u karakteru i ponašanju ne bi trebalo da bude ničeg negativnog spolja [„besprekorno”] i ničeg negativnog iznutra [„čisto”]. Ne bi trebalo da bude skrivenih planova, skrivenih motiva, da se jedno govori, a misli drugo, itd. To mora biti dobro zaokružen život koji neveran svet oko njih privlači Hristu. Vernik treba da slavi Boga puštajući da njegova svetlost sija u njima i kroz njih dok se drže njegove reči i nude je i drugima.

Završne misli.

Kao vernici, mi sa sigurnošću govorimo izgubljenom svetu oko nas: „Isus je odgovor na svaki problem. On je sa mnom u svakom trenutku”. Čak kažemo: „Bog u Bibliji je Jehova-Jireh — Onaj koji sve obezbeđuje.” Međutim, ako zaista svim srcem verujemo u ove istine, zašto onda stalno gunđamo: „Zašto sam na ovoj poziciji? Zašto sam na ovom mestu? Zašto sam na ovom poslu? Zašto se ne obogatim? Zašto sam u ovoj porodici? Zašto sam još uvek samac? Zašto sam oženjen? Zašto sam u ovoj Crkvi? Zašto? Zašto? Zašto?”

Čini se kao da smo prihvatili razmišljanje sveta i da smo upravo „prihvatili” pritužbe kao deo našeg „normalnog” života. „Moram da se odušim. Ako se ne izduvam, eksplodiraću”, kaže svetovnjak. Mi, kao hrišćani, međutim, težimo da „napravimo hrišćanskim” naše pritužbe govoreći: „Pošto je Bog moj Otac, mogu da kažem šta god želim. Mogu slobodno da se izrazim”. Ako je to naš stav, moramo se vratiti i ponovo pročitati Brojeve 11:1 i 1 Korinćanima 10:10!

Iako se neki možda javno ne žale jer to nije „hrišćanski“, oni u sebi stalno negoduju na svoje životne okolnosti. To je podjednako loše — jer kod Boga nije važno samo ono što govorimo — već i ono što mislimo!

Otac je više puta rekao jednom dečaku da sedne. Na kraju, otac je upozorio na fizičku kaznu ako dečak ne posluša. Dečak je seo. Međutim, rekao je: „Ja spolja sedim, a iznutra stojim.”

Ne smemo biti kao taj mali dečak kada je u pitanju potčinjavanje Božjoj volji. Naša poslušnost Božjoj volji u svakoj fazi našeg svakodnevnog života mora biti voljna i svesrdna. A to može proizaći samo iz srca koje mu je potpuno potčinjeno.

Vernici takođe moraju zapamtiti da kada se žalimo, koliko se razlikujemo od nevernika koji su obeleženi gunđanjem? Kako možemo da blistamo ako stalno gunđamo? Zapamtite, gunđanje i sijanje ne mogu ići zajedno! Gunđanje mora da nestane kada treba da počne sijanje. Ne može se gunđati i istovremeno slaviti Hrista i privlačiti druge k njemu.

Dakle, hajde da naučimo da negujemo srce koje pokazuje poslušnost ovoj zapovesti: „hvalite u svakom slučaju, jer je ovo Božja volja za vas u Hristu Isusu” [1 Solunjanima 5:18]. Kada kombinujemo Filipljanima 2:14 [„Činite sve bez gunđanja i svađe”] i 1 Solunjanima 5:18, vidimo da Bog i njegova deca imaju ovakav stav: U svim okolnostima, ne žalite se, nego budite zahvalni!

Možda naša svetlost ne sija jako zato što naš život karakteriše stav koji se žali. Ne možete zamisliti da se svetionik žali jer se nalazi sam na usamljenoj obali. Kada bi mogao da govori, utešio bi se i rekao: „Ovde sam da obezbedim svetlo kako bi brodovi koji se bore sa mrakom, uraganom i olujama mogli bezbedno da stignu do luke.” Slično, ti i ja ne smemo da se svađamo i da se žalimo na naše životne okolnosti, već da se kao njegova deca rado pokoravamo njegovoj volji u svakom trenutku. Pozvani smo da budemo svetla evanđelja kako bi uznemirene duše mogle da nađu mir i odmor kroz Gospoda Isusa. Ne smemo da razočaramo njegovo poverenje u nas. Ti i ja smo svetla — mala i velika. Neki od nas su kao šibice, a drugi su baklje. Međutim, zapamtite, šibice pale baklje. Možda nismo svi baklje, ali svi sigurno možemo biti šibice. Naš Bog je u poslu da koristi čak i najslabije od svoje dece da ostvari svoju volju.

Postoji priča o putniku na Atlantiku koji je ležao na svom krevetu u oluji, smrtno bolestan od morske bolesti. Poklič „Čovek u moru!” čuo se. Jedna od poteškoća je bila to što nisu mogli da vide čoveka. Bolesni putnik, nesposoban da pomogne, molio se: „Bože, pomozi jadniku. Ja ne mogu ništa da uradim.” Onda je pomislio da bi barem mogao da stavi svoj fenjer pored prozora, ne siguran da li će to uopšte značiti nešto.

Kasnije je čovek koji je tonuo spašen. I sledećeg dana, dok je ispričao ljudima svoje iskustvo, rekao je: „Poslednji put sam silazio u mrak kada je neko stavio svetlo u otvor. Osvetlilo mi je ruku, a mornar u čamcu za spasavanje uhvatio me je za ruku i uvukao unutra.”

Dragi suhrišćani, malo je mnogo ako je Bog u tome. Slabost nije izgovor za to što ne izlažemo svu snagu koju imamo. Ko može reći kako će je Bog upotrebiti? Ako smo voljni da blistamo, on će nas iskoristiti da pomogne dušama da izbegnu opasnosti greha. Da, nije uvek lako zasijati za Hrista u mračnom svetu; ipak, Bog nam je poverio najbolju moguću vest u celom svetu – vest koja je očajnički potrebna svakom čoveku: Radosnu vest o oproštenju greha kroz veru u Gospoda Isusa Hrista!

Kakva je privilegija sijati za Isusa! Kakva je radost kada vas on koristi! Zapamtite, međutim, sjaj je uvek rezultat sagorevanja. Vosak sveće nestaje dok daje svetlost. Životni vek sijalice se smanjuje kako nastavlja da daje svetlost. Drugim rečima, u hrišćanskom životu postoji žrtveni aspekt. Ako želimo da nas Bog koristi, moramo biti spremni da se odreknemo svog greha, ličnih planova, finansija, vremena itd. Mnogi hrišćani ne blistaju zato što nisu razumeli ovo osnovno načelo o hrišćanskom životu o kome se ne može pregovarati – Ne gori, nema sjaja!

Međutim, kao vernici, da li treba da oklevamo da se odreknemo—ako je potrebno, čak i svog života za Isusa, koji nije oklevao da da svoj život na krstu za naše grehe? Ne! Takva misao nije ni za diskusiju! Uvek moramo da kažemo: „Gospode Isuse, ti si vredan svega. Hoćeš li me molim te odvesti i iskoristiti gde god da se nalazim u ovom trenutku? Molim te vodi me i vodi me svaki korak. Želim da živim za tebe i pustim da tvoja svetlost sija kroz mene—ovde i sada!”