Pakao – stvarnosti i implikacije – 2. Deo

(English Version: Hell—It’s Realities And Implications – Part 2)

Ovo je drugi i poslednji članak u seriji pod naslovom „Pakao—stvarnosti i implikacije.” U prvom delu videli smo sledeće 4 realnosti pakla:

1. Pakao je pravo mesto
2. Pakao je mesto večne svesne muke
3. Pakao je mesto gde će potpuno zli, pa čak i pristojni ljudi biti zajedno
4. Pakao je mesto bez nade

U svetlu ove užasne stvarnosti, evo 4 implikacije—3 implikacije ako je neko hrišćanin i 1 implikacija ako neko nije hrišćanin. 

Implikacije za hrišćanina.

1. Uvek treba da ZAHVALJUJEMO BOGU.

Isus je na tom krstu povikao: „Bože moj, Bože moj zašto si me ostavio?” [Matej 27:46]. I pošto je on bio napušten, mi koji smo se po Božjoj milosti uzdali u Isusa nikada nećemo biti napušteni. Drugim rečima, Isus je svojom patnjom preuzeo sav gnev koji zaslužujemo. On je okusio smrt [Jevrejima 2:9] tako da nikada ne bismo morali da trpimo užase pakla—čak ni jednog trenutka! Nije ni čudo što apostol Pavle u 1 Solunjanima 1:10 kaže da „Isus… izbavlja nas od gneva koji dolazi.”

Zar ova istina ne bi trebalo da nas natera da uvek obilujemo zahvalnošću? Imamo li uopšte pravo da se žalimo kada stvari ne idu kako treba ovde na zemlji? Jedina patnja koju ćemo ikada doživeti—je ovde na zemlji—i to na veoma privremen period. Međutim, uporedi to sa nebeskim radostima zauvek! On nas je izbavio od večne patnje u paklu. Zašto bismo prestali da mu zahvaljujemo samo zato što prolazimo kroz privremeni period patnje ovde na zemlji?

Sledeći put kada budemo u iskušenju da gunđamo ili se čak obeshrabrimo zbog iskušenja ovog života, zastanimo i razmislimo o užasima pakla i o tome kako nas je Isus izbavio iz njega tako što je patio za nas. Tada ćemo biti u izobilju zahvalnosti čak i usred tog suđenja.

Gradski misionar u Londonu pozvan je u staru zgradu u kojoj je jedna dama umirala i bila je u poslednjem stadijumu bolesti. Soba je bila mala i hladna, a žena je ležala na podu. Ovaj misionar je pokušao da pomogne ovoj dami i pitao je da li nešto želi, a ona je rekla: „Imam sve što mi zaista treba, imam Isusa Hrista.”

Pa, čovek to nikada nije zaboravio, i otišao je odatle i napisao ove reči: „U srcu London Sitija usred nastambi siromašnih izgovorene su ove sjajne zlatne reči: „Imam Hrista, šta želim više?” Izgovorene od strane usamljene žene koja umire na podu u potkrovlju bez i jedne zemaljske utehe: „Imam Hrista, šta želim više?” Onaj ko ih je čuo otrčao je da joj donese nešto iz velike svetske prodavnice, bilo je nepotrebno, umrla je govoreći: „Imam Hrista, šta želim više?”

O, dragi moj, moj sagrešniče veliki ili mali, ili bogat ili siromašan, možeš li sa dubokom zahvalnošću reći: „Imam Hrista, šta želim više?” 

2. Uvek treba da TEŽIMO KA SVETOSTI.

Često razmišljanje o paklu će nas dovesti do toga da bežimo od greha i težimo svetosti. U Mateju 5:29-30, Isus je rekao: „Ako te tvoje desno oko sapliće, iskopaj ga i baci. Bolje ti je da izgubiš jedan deo tela nego da celo telo bude bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja spotakne, odseci je i baci. Bolje ti je da izgubiš jedan deo tela nego da celo telo ode u pakao.”

U suštini, ono što Isus kaže je sledeće: Cena poslušnosti—čak i ako je to visoka cena uopšte nije tako visoka u poređenju sa cenom neposlušnosti koja vodi u pakao. Široki put je put u propast. S druge strane, uski put—put samoodricanja, put obeležen patnjom, je put u večni život. Dakle, sledeći put kada budemo u iskušenju da grešimo, razmislimo o stvarnosti pakla i zapamtimo da nije vredno grešiti. Težnja za svetošću će se isplatiti—za celu večnost! 

3. Uvek bi trebalo da DOSEŽEMO DO IZGUBLJENIH.

Razmišljanje o stvarnosti pakla—kakvo je to užasno mesto—trebalo bi da učini da nas srca bole radi izgubljenih. Ako verujemo [i trebalo bi] da je pakao stvaran, večan i da će ljudi bez Isusa ići tamo na večnu patnju, onda, zar ne bi trebalo da bude ogromnog tereta u našim srcima da se molimo za izgubljene i delimo jevanđelje? Zar naše misli ne bi trebalo da budu više usredsređene na evangelizaciju? Zar ne bi trebalo da budemo voljni da uložimo više svog novca kako bi se misije unapredile? Zašto živimo sa toliko energije usredsređene na vremenske stvari, a ne na večna pitanja?

Bogataš u Luki 16:19-31 imao je veliku želju da evangelizira svojim živim članovima porodice jer je iskusio užase pakla (Lk 16:27-28). Ne moramo da idemo tamo da bismo razumeli realnost toga. Verujemo u ono što Biblija kaže o paklu. I to verovanje treba da nas motiviše da zamolimo izgubljene da se okrenu od svojih greha i obrate se Hristu. Sam Bog preko svojih proroka moli ljude da se obrate njemu i tako pobegnu od strahota pakla. Evo primera.

Jezekilj 33:11 „Reci im: ‘Dok sam ja živ, govori Suvereni Gospod, ne volim smrt bezbožnika, nego da se oni okrenu sa svojih puteva i žive. Odvrati se! Odvrati se od svojih zlih puteva! Zašto ćete umreti, narode Izraela?’”

Isto tako, i mi moramo moliti ljude u ime Boga da se odvrate od svojih grehova, dobiju novo srce i novi duh i na taj način pobegnu od večnih strahota pakla. Ne možemo se plašiti odbijanja. Ne možemo razmišljati o svom egu. Moramo shvatiti beskrajnu patnju u paklu sa kojom će se ljudi suočiti jer odbacuju Hrista i ta spoznaja treba da nas motiviše da ih u ljubavi molimo da dođu Hristu.

Moramo biti spremni da žrtvujemo svoja zadovoljstva i da živimo požrtvovano kako bi jevanđelje moglo da dopre do mnogih. Ovde je mnogo toga na kocki. Isus je plakao za izgubljenim grešnicima dok je ulazio u Jerusalim [Lk 19:41] jer ih je voleo. I mi moramo imati takvu ljubav prema njima—ljubav koja se pokazuje kroz molitvu za njih i kroz propovedanje jevanđelja njima!

Hadson Tejlor je živeo 1800-ih i bio je jedan od prvih misionara u unutrašnjosti Kine. Pre nego što je otišao u Kinu, radio je kao lekarski pomoćnik. Jedan od njegovih prvih zadataka bio je čovek sa teškom gangrenom u stopalu. Ovaj čovek je bio ateista nasilne naravi. Kada bi mu neko ponudio da mu pročita Sveto pismo, ovaj čovek bi mu glasno naredio da ode. A kada je došao pastor, ovaj mu je pljunuo u lice. Hadsonov posao je bio da menja zavoje ovog čoveka svakog dana. Takođe je počeo da se revnosno moli za njegovo spasenje. Prvih nekoliko dana nije govorio ništa o jevanđelju, ali se fokusirao na pažljivo menjanje zavoja. To mu je umnogome olakšalo bol, a čovek je bio duboko dirnut.

Međutim, Hadson Tejlor je bio zabrinut za večnu sudbinu ovog čoveka. Tako je sledećeg dana, nakon što je pažljivo promenio zavoje, uradio nešto drugačije. Umesto da izađe kroz vrata, on je kleknuo pored čovekovog kreveta i podelio jevanđelje. Objasnio je svoju zabrinutost za čovekovu dušu, ispričao je o Isusovoj smrti na krstu i da bi mogao biti spasen od svojih greha. Čovek je pobesneo, ništa nije rekao i okrenuo leđa Hadsonu. Dakle, Hadson je ustao, pokupio svoju medicinsku opremu i otišao.

Ovaj obrazac se nastavio neko vreme. Hadson je svakodnevno nežno menjao zavoje, a zatim je kleknuo pored čovekovog kreveta i govorio o Isusovoj ljubavi. I svaki dan čovek nije rekao ništa—i okrenuo leđa Hadsonu. Posle nekog vremena, Hadson Tejlor je počeo da se pita—da li je učinio više štete nego koristi? Da li su njegove reči učinile da čovek postane još okoreliji?

Zato je sa velikom tugom Hadson Tejlor odlučio da prestane da govori o Hristu. Sledećeg dana je ponovo promenio zavoje. Ali onda, umesto da kleči pored kreveta, krenuo je prema vratima da ode. Pre nego što je izašao kroz vrata, pogledao je čoveka. Video je da je čovek šokiran—jer je ovo bio prvi dan otkako je Hadson počeo da deli jevanđelje da nije kleknuo pored kreveta i govorio o Isusu.

A onda, dok je stajao na vratima, Hadsonu Tejloru se slomilo srce. Počeo je da plače. Vratio se u krevet i rekao: „Prijatelju moj, hteo ili ne, moram da podelim ono što mi je na srcu”—i on je iskreno govorio o Isusu, ponovo preklinjajući čoveka da se moli sa njim. Ovaj put je čovek odgovorio—„ako će ti to biti olakšanje, samo napred i moli se.” Tako je Hadson Tejlor pao na kolena i molio se za spas ovog čoveka. I—Bog je odgovorio. Od tog trenutka, čovek je bio nestrpljiv da sluša jevanđelje, i za nekoliko dana se molio da veruje Hristu. 

Zanimci Hadsona Tejlora.

a. „Često sam u svom ranom radu u Kini, kada su me okolnosti činile gotovo beznadežnim u uspehu, razmišljao o obraćenju ovog čoveka i bio sam ohrabren da istrajem u izgovaranju Reči, bez obzira da li bi ljudi čuli ili bi bili uzdržani.”

b. „Možda ako bismo imali više te intenzivne brige za duše koja vodi do suza, trebalo bi češće da vidimo rezultate koje želimo. Ponekad se može desiti da dok se žalimo na tvrdoću srca onih kojima želimo da pomognemo, tvrdoća naših srca i naše slabo shvatanje slavne stvarnosti večnih stvari mogu biti pravi uzrok našeg nedostatka uspeha.”

Što više razmišljamo o stvarnosti pakla, to više treba da budemo primorani da objavimo jevanđelje izgubljenima.

Implikacije za nehrišćane.

Ako još nisi hrišćanin, postoji samo jedna implikacija: treba da bežiš od gneva koji dolazi (Matej 3:7). Nije potrebno mnogo da se uđe u pakao. Samo nastavi da živiš kako živiš. Nastavi da odbacuješ Isusa. Odbij da se pokaješ za svoje grehe. Nesumnjivo ćeš završiti u paklu.

Prijatelju, da li je to ono što stvarno želiš? Pakao neće nestati samo zato što ne verujete u njega. Pakao je pravo mesto. Zato je sam Isus upozorio u Luki 13:3: „Ako se ne pokajete, i vi ćete svi izginuti.” Nema druge šanse posle ovog života. U Jevrejima 9:27  kaže: „ljudima je suđeno da jednom umru, a posle toga da se suoče sa sudom.” Kada se Isus vrati, on će suditi svima koji su ga odbacili dok uzima svoje da budu sa njim zauvek. I tada će biti kasno za pokajanje. Sada je vreme za odluku.

Dragi prijatelju, NIKAKVO mi nije zadovoljstvo da kažem ove teške istine. Ali morate čuti ove reči upozorenja. Dakle, molimo vas da se okrenete od svojih grehova i u veri se obratite Isusu Hristu verujući da je on jedini platio cenu za grehe i ponovo uskrsnuo. Spasite se od pakla trčeći Isusu danas. Nema više igranja! Nema više odlaganja! Nema više izgovora! Dođi kod njega danas! Sada je vreme da se pokajete za svoje grehe i položite svoju veru u Isusa. Sam Isus je rekao: „Došlo je vreme… približilo se carstvo Božije. Pokajte se i verujte dobroj vesti!” [Marko 1:15]. On će vas prihvatiti—bez obzira koliko ste zgrešili. On će ti dati novo srce samo da mu zavapiš. On će poslati Svetog Duha da dođe i da živi u vama i pomogne vam da živite hrišćanskim životom. Zato, molim vas, nemojte odlagati! Dođite!

Dozvolite mi da završim sa ovim rečima upozorenja Čarlsa Sperdžona, vernog britanskog propovednika iz prošlosti u vezi sa užasima pakla:

U paklu postoji prava vatra, kao što vi imate pravo telo—vatra koja je upravo onakva kakvu imamo na ovoj zemlji, osim ovoga: neće te pojesti iako će te mučiti. Videli ste azbest kako leži usred usijanog uglja, ali ne istrošen. Tako će vaše telo biti pripremljeno od Boga na takav način da će zauvek goreti a da se ne potroši. Sa vašim nervima razorenim užarenim plamenom, ali nikada neosetljivim zbog svog besnog besa, i oštrim dimom sumpornih isparenja koji vam peku pluća i guše dah, vapićete za milost smrti, ali ona nikada, nikada, ne nikada ne dolazi.