Pakao – stvarnosti i implikacije – 1. Deo

(English Version: Hell—It’s Realities And Implications – Part 1)

Pakao nije popularna tema — čak ni u crkvi. Međutim, to je kritična tema jer Biblija mnogo govori o paklu. Problem nije u tome da li nam se tema čini prijatnom ili neprijatnom. Radi se o teškim istinama o kojima moramo stalno da razmišljamo — za našu večnu korist!

Džej Si Rajl, pobožni propovednik od pre više od jednog veka, napisao je ovo o paklu: „Čuvar koji ćuti kada vidi vatru je kriv za grubo zanemarivanje. Lekar koji nam kaže da ozdravljamo kada umiremo je lažan prijatelj, a ministar koji u svojim propovedima čuva pakao od svog naroda nije ni veran ni dobrotvoran čovek”.

Pošto nastojim da budem i veran i milosrdan [sa ljubavlju], želim da se pozabavim temom pakla opisujući 4 realnosti pakla i specifične implikacije kao rezultat ovih realnosti.

Realnost #1.   Pakao je mesto koje stvarno postoji.

Samo zato što neko ne veruje u pakao, pakao ne prestaje da postoji. Pakao je stvarno mesto koje postoji. Ako pakao nije stvarno mesto, zašto bi nas Isus ne samo upozorio — već bi došao da umre za nas da ne bismo otišli ​​tamo? U Mateju 10:28, Isus nas upozorava: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu. Radije se plašite Onoga koji može da uništi i dušu i telo u paklu.” Ove reči nemaju smisla ako pakao ne postoji. Ako verujemo u raj, moramo da verujemo i u pakao – Božija sveta i pravedna priroda zahteva da greh bude kažnjen – bilo na krstu ili na pojedincima.

Kada umremo, odmah idemo na 1 od 2 mesta: Vernik ide u raj. Nevernik prvo ide na mesto koje se zove had [mesto patnje], a na dan suda biće bačen u pakao. Kao što je raj stvarno mesto, tako je i pakao stvarno mesto.

Realnost #2. Pakao je mesto večne svesne muke.

a) To je večno mesto. U Mateju 25:46, Isus je rekao: „Tada će oni [tj. zli] otići u večnu kaznu, a pravednici u večni život.” Obratite pažnju, i raj i pakao su večni jer se ista reč koristi da opiše oba mesta. Ne možemo reći da reč „večno” znači zauvek kada je u pitanju raj i da kažemo da je privremeno kada je u pitanju pakao.

b) To je mesto mučenja. Pakao je opisan kao ognjena peć. Jovan, Krstitelj u Mateju 3:12, opisuje pakao kao „neugasivi oganj.” U Marku 9:43, Isus je rekao: „Ako te tvoja ruka sablažnjava, odseci je. Bolje ti je ući u život osakaćen, nego sa dve ruke ići u pakao, gde se oganj ne gasi.” Nekoliko stihova kasnije u Marku 9:47-48, Isus je nastavio sa sledećim rečima: „I ako te oko tvoje sapliće, iskopaj ga. Bolje ti je da jednim okom uđeš u Carstvo Božije nego da imaš dva oka i budeš bačen u pakao, gde ‘crvi koji ih jedu ne umiru i oganj se ne gasi’.”

Pavle je napisao u 2 Solunjanima 1:8-9: „On će kazniti one koji ne poznaju Boga i koji se ne pokoravaju jevanđelju našeg Gospoda Isusa. Biće kažnjeni večnim uništenjem i isključeni iz prisustva Gospodnjeg i od slave moći njegove.” Poslednja knjiga Biblije opisuje konačni kraj svih koji su odbacili Gospoda Isusa — mesto mučenja: „Tada smrt i had biće bačeni u ognjeno jezero. Ognjeno jezero je druga smrt. Svako kome ime nije nađeno zapisano u knjizi života bačeno je u jezero ognjeno” (Otkrivenje 20:14-15).

Svi ovi stihovi jasno opisuju pakao kao mesto mučenja.

c) To je mesto gde su ljudi svesni patnje. Pakao je mesto gde je čovek svestan bola. Čovek će imati osećanja u paklu. Međutim, to će biti samo osećanja boli — stalne, neprestane boli. Bez ikakvog odlaganja. Nema odmora od bola. Isus je rekao u Mateju 25:30: „I bacite tog bezvrednog slugu napolje, u tamu, gde će biti plač i škrgut zuba. Obratite pažnju na to kako Isus opisuje stalnu patnju u paklu koristeći izraze kao što su „plač i škrgut zubima.” Ako to nije dovoljno, Isus ga takođe naziva mestom „tame”, što je simbol potpunog očaja.

Isus je takođe ispričao priču [ne parabolu] o bogatašu i Lazaru i o tome kako je bogataš bio svestan svoje patnje u hadu. U Luki 16:23-24 čitamo užasavajuće iskustvo bogataša: „U hadu, gde je bio u mukama, podigao je pogled i ugledao Avrahama daleko, sa Lazarom kraj njega. Zato ga je pozvao: ‘Oče Avrahame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svog prsta u vodu i rashladi mi jezik, jer sam u mukama u ovom ognju’.” Bogataš je bio jasno svestan svoje patnje.

Iako će se količina bola razlikovati od osobe do osobe [tj., oni koji su više zli će patiti više], svi će i dalje stalno osećati bol. Puritanski komentator Metju Henri napisao je ove otrežnjujuće reči: „Kada bi čovek živeo koliko i Metuzalem, i proveo sve svoje dane u najvećim užicima koje greh može da ponudi, jedan sat muke i nevolje koji moraju da uslede, daleko bi ih nadmašio.” Drugim rečima, zamislimo najgoru patnju koju čovek može da zamisli na zemlji. Sada pomnožite taj bol sa 1000, ne – sa 10.0000 – ne, sa milion, čak ni ta količina bola neće biti jednaka bolu koji će biti u paklu zauvek!

Pored fizičkog mučenja, postoji i psihičko, jer Bog neće ukloniti um kada je neko u paklu. Jedan pisac opisuje mentalnu torturu sa kojom bi se osoba suočila u paklu na ovaj način:

Bila bi milost Božija da čoveku oduzme um u paklu, ali to je zasigurno agonija pakla. Milosrđe je bilo za neko drugo vreme, sada tako davno. Čovek mora da živi sam sa sobom, bez dostojanstva glumljene dobrote i lažne lepote. Njegov um je najmučeniji deo njega, bez obzira na bolove u telu. Sigurno je to ono što se misli pod rečima „njegov crv neće umreti”.

Ulazi i izlazi iz njegovog uma je alarmantna svest da je on zauvek ono što jeste i da se ne može promeniti i da stoga ne može imati nikakvu nadu ili olakšanje ili bilo kakvu radost ili bilo kakvu ljubav ikada više. On će uvek želeti da mrzi, i nikada više ne može poželeti da voli, iako će čeznuti za takvom željom, a onda će mrzeti sebe zato što je žudeo za njom jer je njegova mržnja prema Bogu tako velika.

Neko može da pomisli sledeće: “Zar nije nepravedno da neko pati zauvek?” Problem je u ovome: čak i u paklu, ljudi se neće pokajati za svoje grehe jer se vreme pokajanja završava u trenutku smrti. Dakle, oni će i dalje ostati u pobuni što doprinosi njihovim gresima. I zato će nastaviti da doživljavaju večne muke.

Realnost #3. Pakao je mesto gde će potpuno zli, pa čak i pristojni ljudi biti zajedno.

Pavle je napisao u 1 Korinćanima 6:9-10: „Ili ne znate da prestupnici neće naslediti carstvo Božije? Nemojte se zavaravati: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni ljudi koji imaju seks sa ljudima  niti lopovi, ni pohlepnici, ni pijanice, ni klevetnici, ni ulizice, neće naslediti carstvo Božije.” Pavle navodi široku kategoriju grešnika koji neće naslediti Carstvo Božije. Lopovi i klevetnici, seksualno nemoralni sa pijanicama, svi će naseliti pakao. Drugim rečima, čak i takozvana moralno dobra osoba kao što je bogati mladi vladar [Matej 19:16-22] biće tamo sa Hitlerima i Staljinima!

Isus je sam rekao, „..jer su široka vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo je onih koji stupaju na njega” [Matej 7:13]. Neće pakao biti mesto za samo zli ljudi, ali je takođe mesto za Sotona i njegove demone [Matej 25:41]. Zamislite to momenat. Kao da već nije dosta da ćemo biti sa zlim ljudima, imaćemo i Sotona i njegove demone u društvu za svu vecnost!

Realnost #4. Pakao je beznadežno mesto.

Ljudi u paklu imaju samo osećanja očaja. Apsolutno nema nade za izlazak. U Luki 16:24-28 čitamo ove reči: „Zato ga je pozvao: ‘Oče Avrahame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svog prsta u vodu i ohladi moj jezik, jer sam u mukama u ovoj vatri.’ Ali Avraham je odgovorio: ‘Sine, seti se da si za života primio svoja dobra, dok je Lazar primio loše stvari, ali sada se ovde teši, a ti si u muci. I pored svega ovoga, između nas i vas je postavljena velika provalija, tako da oni koji hoće odavde do vas ne mogu, niti iko može preći odande k nama.’ „On odgovori: ‘Onda te molim, oče, pošalji Lazara u moju porodicu, jer imam petoro braće. Neka ih upozori, da i oni ne dođu na ovo mesto mučenja’.”

Obratite pažnju na hitnost kojom bogataš moli Avrahama kako bi njegova porodica bila pošteđena dolaska tamo gde je bio. Zašto? Zato što je znao da kada čovek uđe, nema spasa. Zauvek u mukama. Nema nade za spasenje! Ni minuta radosti ili olakšanja! Kako to mora da je strašno! U stvari, toliko je grozno da čak ni demoni ne žele da idu tamo. Zato su tražili od Isusa da ih pošalje u svinje radije nego u ponor (Lk 8:28, 31)!

Dakle, 4 realnosti pakla: (1) To je pravo mesto; (2) To je mesto večne svesne muke; (3) To je mesto gde će potpuno zli i najpristojniji ljudi biti zajedno i (4) To je mesto bez nade.

Iako je teško biti dogmatičan u pogledu toga koji su opisi pakla stvarni ili koji su simbolični, ova realnost i dalje ostaje: pakao je mesto strašne patnje — i psihičke i fizičke! Kako onda i vernici i nevernici treba da reaguju na ovu stvarnost? Odgovor se nalazi u drugom delu ovog članka.