Preobraženi život—16. Deo Kako odgovoriti onima koji su nas povredili

(English version: “The Transformed Life – How To Respond To Those Who Hurt Us”)

Rimljanima 12 se završava ovim rečima: „Ne vraćajte nikome zlo za zlo. Pazite da radite ono što je ispravno u očima svih. Ako je moguće, koliko od vas zavisi, živite u miru sa svima. Ne osvećujte se, dragi moji prijatelji, nego ostavite mesta gnevu Božijem, jer je napisano: „Moje je da se osvetim; Ja ću uzvratiti,“ govori Gospod. Naprotiv: „Ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, daj mu da pije. Čineći to, gomilaćeš mu zapaljeni ugalj na glavu.“ Ne daj da te pobedi zlo, nego pobedi zlo dobrim.“

Kakav prikladan kraj Rimljanima 12, čija je centralna tema poziv vernicima da se ponude načinu života koji sve više liči na Isusa Hrista zbog tekućeg preobražavajućeg dela Svetog Duha [Rimljanima 12:1-2]. Čak što više, tema je da na Hristov način odgovorimo onima koji nas povređuju!

Ceo Isusov zemaljski život bio je obeležen time što je onima koji su ga povredili odgovarao samo dobrim, dok je svu presudu prepuštao Bogu. I upravo na to smo pozvani u ovim stihovima: da se uzdržimo od osvete onima koji nas povređuju i da im u isto vreme činimo dobro dok prepuštamo svu presudu u Bogu.

U ovim stihovima su nam data 3 konkretna uputstva vezano za to što treba da uradimo kada nas neko povredi: 1. Ne uzvraćajte, 2. Činite dobro svima i 3. Prepustite svu presudu u Božje ruke. Pogledajmo svaki od njih detaljno.

I to ćemo učiniti ne tako što ćemo nizati stih po stih, već grupisati stihove i delove stihova ispod svake tačke. Kao što ćete videti, iste istine se ponavljaju i biće korisnije videti ih organizovane na taj način.

1. Ne uzvraćajte.

Ova zapovest je očigledna iz sledećih stihova: „Ne vraćajte nikome zlo za zlo…Ne osvetite se, dragi moji prijatelji…Ne dajte da vas pobedi zlo, nego pobeđujte zlo dobrom“ [Rim 12:17a, 19a , 21]. Ne samo da Pavle poučava ovo načelo, već i apostol Petar: „Ne vraćajte na zlo zlim, niti na uvredu uvredom“ [1 Pet 3:9].

Ovaj princip da se ne uzvraća nalazi se čak i u Starom zavetu. Na primer, ovo je ono što čitamo u Levitskoj 19:18: „Ne budi osvetljiv, i ne nosi srdnju na sinove naroda svog; nego ljubi bližnjeg svog kao sebe samog; ja sam Gospod.“ Solomon nas takođe upozorava da ne pokazujemo osvetnički stav kroz ove reči: „Ne govorite: „Učiniću im kao što su oni meni učinili; Vratiću im za ono što su učinili““ [Izreka 24:29].

Iz svih ovih stihova jasno je da nam Bog zabranjuje da se osvetimo onima koji su nas povredili—bilo da su hrišćani ili čak nehrišćani. Bez odmazde znači bez odmazde—u kući, crkvi ili bilo kom drugom mestu. Iako nas naša grešna priroda može podstaći da uzvratimo udarac, Bog zabranjuje sve vrste odmazde. Nema oko za oko zub za zub. Bez nasilnih ili čak nenasilnih radnji odmazde, kao što su ćutanje, sarkastičan ili ljutiti govor, hladno odbijanje, lupanje vratima, ogovaranje, kleveta, itd. Bez obzira koliko smo ozbiljno povređeni, komanda je i dalje jasna: čak ni malo odmazde!

Ali Božja Reč ne prestaje samo na ovoj zapovesti. Ne samo da ne treba da tražimo osvetu, odnosno da budemo pasivni, već smo pozvani i da budemo proaktivni u svom odgovoru čineći dobro onima koji su nas povredili. To je druga stvar koju ovaj odlomak uči.

2. Činite dobro svima.

Pavle kaže: „Pazite da činite ono što je pravo u očima svih“ [Rim 12:17b]. To ne znači da možemo prekršiti Božje moralne zakone da bi nas ljudi smatrali ispravnim. Ali moramo nastaviti da radimo ono što je časno u očima svih. Uglavnom, Pavlova poenta je da kada činimo dobro kao odgovor na zlo nailazimo na odobravanje čak i u očima nevernika.

Zatim kaže: „Ako je moguće, koliko od vas zavisi, živite u miru sa svima“ [Rim 12:18]. Koliko god je to moguće, vernici treba da se trude da traže mir bez ugrožavanja biblijskih zapovesti. Na kraju krajeva, ako se naš vođa zove Knez mira [Isa 9:6], a mi smo pozvani da budemo mirotvorci [Matej 5:9], onda nam jedino dolikuje da tražimo mir koliko god je to moguće.

Pavle je, međutim, realista. On zna da će biti slučajeva u kojima je nemoguće biti u miru sa nekim ljudima. Čak ni Isus nije mogao da živi u skladu sa farisejima! Zato Pavle dodaje frazu: „Ako je moguće, koliko to zavisi od tebe.“ Zatim kaže: „Naprotiv: ako je neprijatelj tvoj gladan, nahrani ga; ako je žedan, daj mu da pije. Čineći to, nagomilaćeš mu užareni ugalj na glavu“ [Rim 12:20]. 20 je citat iz Poslovica 25:21-22. Evo jasne zapovesti da činimo dobro onima koji nas povređuju. Hrana i piće su praktične stvari potrebne za život. Ideja je da svojim progoniteljima date ono što im treba, a ne ono što zaslužuju. Ta fraza, „nagomilaćete užareni ugalj,“ najverovatnije se odnosi na našu ljubav prema našim progoniteljima koja ima moć da ih navede da osećaju jak stid zbog svojih postupaka i navede ih da se obrate Bogu u veri.

Poslednje, još jednom nam je rečeno da NE dozvolimo zlu drugih da dominira nad nama, već da naše dobro treba da pobedi njihovo zlo kao što se vidi kroz zapovest, „pobeđivati zlo dobrom“ [Rim 12:21b]. Drugim rečima, praktično treba da tražimo načine da činimo dobro onima koji su nas povredili, a ne da uzvratimo.

Isus je rekao istu stvar u Luki 6:27-28: „Ali vama koji slušate kažem: Ljubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas proklinju, molite se za one koji vas maltretiraju.“ Drugi odlomci, kao što su 1 Solunjanima 5:15 i 1 Petrova 3:9, naglašavaju istu ideju.

Na pamet mi pada Josif u starozavetnoj knjizi Postanja, zar ne? Nije se osvetio svojoj braći koja su ga prodala u ropstvo, već je aktivno nastojao da im učini dobro tokom godina gladi koje su nastupile mnogo kasnije. I na to smo takođe pozvani. Prevazilazimo naše sklonosti da se osvetimo i aktivno težimo da činimo dobro onima koji su nas povredili.

Još nismo gotovi. Ako ste mislili da su ova 2 dovoljno teška, Pavle ima još jednu stvar da kaže. A to je verovatno najteže.

3. Prepustite suđenje Bogu. 

Nakon što je rekao da ne treba da se osvetimo u stihu 19, Pavle nastavlja da kaže, „nego ostavite mesta gnevu Božijem, jer je napisano: „Moje je da osvetim, ja ću uzvratiti“, kaže Gospod“ [Rim 12:19b]. On citira Ponovljeni zakon 32:35, gde je Mojsije ohrabrio Izrael da se odmori i raduje istini da će Bog u svoje vreme izvršiti pravdu nad onima koji progone njegov narod. Solomon je takođe rekao istu stvar u Poslovicama 20:22: „Ne govorite: „Vratiću vam za ovu nepravdu!“ Čekaj Gospoda, i on će te osvetiti.“

To znači da ne preuzimamo sud u svoje ruke. Moramo se svim srcem pouzdati u Boga da će izvršiti presudu u svoje vreme i na svoj način. Sud pripada samo Bogu, a mi se ne usuđujemo uzeti ono što mu pripada. Kada u našem nestrpljenju izvršimo presudu nad onima koji su nas povredili, mi u suštini govorimo: „Bože, nisam siguran da mogu da ti verujem da ćeš ispravno suditi.“ Takvo ponašanje ne prija Bogu. To je znak neverovanja u Boga koji je rekao da će se osvetiti. Prava vera veruje Bogu na reč i čeka na njega da se obračuna sa onima koji nas vređaju.

U međuvremenu, ako se pokaje onaj ko nas uvredi, moramo odmah oprostiti uvreditelju. Naš Gospod jasno kaže u Luki 17:3b-4 „Ako tvoj brat ili sestra zgreše protiv tebe, ukori ih; i ako se pokaju, oprosti im. Čak i ako zgreše protiv vas sedam puta u toku dana i sedam puta vam se vrate govoreći ,Kajem se‘, morate im oprostiti.“ Prema ovim stihovima, mi treba da se suočimo sa onima koji greše protiv nas, i ako se iskreno pokaju, moramo im oprostiti. Božija reč je jasna.

Pored ovoga, moramo tražiti i potpuno pomirenje. Često smo krivi što opraštamo, a zatim držimo distancu. To poražava svrhu oproštaja, a to je pomirenje. Kad Bog prašta, on nas uvek pomiruje sa sobom [Kol 1:22; 2 Kor 5:17-19]. I mi isto tako treba da težimo istom, čak i ako druga osoba ne traži pomirenje!

Reč onome ko traži oproštaj: Ako smo mi ti koji smo uvredili, onda ne samo da se moramo vratiti da tražimo oproštaj govoreći: „Žao mi je zbog onoga što sam uradio,“ već moramo težiti i pomirenju sa onim kojeg smo uvredili. Ponekad kažemo: „Izvini“, da bismo se osećali bolje i da bi olakšali sebi! To je pogrešan stav.

Opet, krajnji cilj traženja i davanja oproštaja je pomirenje. Da li druga osoba želi to da nastavi ili ne, u našim je rukama. Ali moramo učiniti sve što možemo da bismo tražili potpuno pomirenje—bilo da smo mi ti koji tražimo oproštaj ili smo mi ti koji ga dajemo onima koji se kaju.

Kako odgovoriti kada se osoba koja nas je povredila ne pokaje? 

Šta ako se osoba koja nas povređuje ne kaje? Šta ako ne osećaju da su njihovi postupci pogrešni? Da li u takvom slučaju i mi da im oprostimo? Mnogi smatraju da je to ono što treba da radimo. Uostalom, zar ne treba da oprostimo svima? Zar sam Isus nije oprostio svojim neprijateljima dok je bio na tom krstu? Hajde da pažljivo pogledamo ova pitanja.

Dozvolite mi da vas prvo podsetim da nikada ne treba da tražimo osvetu i da se trudimo da činimo dobro—bilo da se prestupnik kaje ili ne. Međutim, kada je u pitanju oprost, to je druga stvar.

Činjenica da Pavle nam ovde, govoreći da treba da prepustimo sud u Božije ruke citirajući Ponovljeni zakon, govori da se oni koji se ne pokaju suočavaju sa sudom, koji može uključivati čak i pakao ako ostanu nepokajani. Da bismo bili slični Hristu i oponašali Boga, moramo da praštamo kao što Bog prašta. Jel tako? Zato moramo da zastanemo i postavimo ovo pitanje:

Da li Bog oprašta svima, ili oprašta samo onima koji se kaju?

Ako kažemo da svima oprašta bezuslovno, onda svi idu u raj. To je jeres univerzalizma. A to nije ono što Biblija uči.

Sam Isus je dva puta rekao u Luki 13:3 i Luki 13:5 da ćemo izginuti ako se ne pokajemo. Nema pokajanja, nema oproštaja. U stvari, pokajanje od greha je poziv u celom Starom i Novom zavetu. Nepokajani neće naslediti nebo. Zaključak je da Bog prašta samo onima koji se pokaju i sa verom obrate njegovom Sinu.

Čak i na krstu, isti Isus koji je izrekao oproštaj pokajanom zločincu mogao je brzo da izgovori isto oproštenje i drugima. Zapamtite, Isus je na zemlji imao autoritet da oprašta grehe [Matej 9:6] i izrekao je oproštaj za mnoge. Ali na krstu, njegove reči, „Oče, oprosti im“ [Luka 23:34], nisu bile čin praštanja svima. To je bila samo molitva Bogu koja je tražila od njega da im oprosti, što znači da mogu biti podstaknuti da se obrate Bogu, pokaju za svoje grehe, poveruju u Hrista i tako dožive oproštenje. Isus im sam nije oprostio jer se nisu pokajali. Isus je oprostio samo jednoj osobi na krstu, a to je bio razbojnik koji se iskreno pokajao [Lk 23:42]! Isto je i sa Stefanom, koji se, dok je bio kamenovan, molio: „Gospode, nemoj im zameriti ovaj greh“ [Dela 7:60]. Nije im oprostio, ali se molio da im Isus oprosti. Čak ni Saulu [tj. Pavlu], jednom od njegovih progonitelja, nije oprošteno dok se nije pokajao na putu za Damask!

Isti Pavle koji je pisao Rimljanima takođe je napisao na drugim mestima ove zapovesti:

„A budite jedan drugom blagi, milostivi, praštajući jedan drugom, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“ [Ef 4:32]. 

„Snoseći jedan drugog, i opraštajući jedan drugom ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio tako i vi“ [Kol 3:13]. 

Zajednička nit u svim gore navedenim izjavama je opraštati kao što Gospod prašta. A Gospod ne prašta bez pokajanja!

Dakle, ako želimo da oponašamo Boga po pitanju praštanja, i mi možemo oprostiti samo kada postoji istinsko pokajanje. Uvek moramo biti voljni i spremni da oprostimo, držeći tako otvorena vrata pomirenju. Ali ne možemo izgovoriti oproštaj kada nema pokajanja. Ako to učinimo, mi ne uspevamo da se ugledamo na Boga u ovom pitanju i da upozorimo nepokajanog čoveka na pravdu Božiju i činjenicu da nepokajani ljudi neće ući u raj.

Zaista, ne treba dozvoliti da nas ogorčenost i mržnja kontrolišu. Ali isto tako je tačno da je davanje oproštaja tamo gde nema pokajanja nebiblijsko. Ne smemo mešati odbijanje da se osvetimo i činimo dobro onome ko nas je povredio i poveravanje te osobe u Božije ruke kao ravno praštanju. To su dve različite stvari.

Takođe ne smemo zbunjivati ako ne opraštamo; jedina druga opcija je ogorčenost. Ili ću oprostiti, ili ću biti ogorčen. To nije istina. Ne možemo da biramo ili jedno ili drugo. Ne možemo oprostiti kada nema pokajanja i, u isto vreme, ne biti ogorčen—to je poziv. I uvek moramo biti spremni da oprostimo. To je duh koji moramo negovati.

Da, tamo gde nema pokajanja, to je borba da zaštitimo naše srce od ogorčenja. Ali, sa snagom Duha Svetoga, moramo nastaviti da se trudimo kroz molitvu i razmišljanje o Svetom pismu da zaštitimo svoja srca od ogorčenja. To je bitka—u nekim slučajevima čak i borba tokom celog života. Ipak, moramo odbiti da umemo sud u svoje ruke. Moramo ga ostaviti u rukama našeg pravednog Boga, koji ne može učiniti ništa loše [5 Mojsijeva 32:4]! Istovremeno, moramo nastaviti da činimo što je više moguće dobro za one koji su nas povredili.

Kao sporedna napomena, ne kažem da treba da tražimo pokajanje za svaki mali greh koji ljudi mogu počiniti protiv nas. Moramo naučiti da previdimo male stvari. To je deo hrišćanske zrelosti—podnositi toleranciju prema slabostima drugih. Jer i mi smo skloni mnogim neuspesima. Kada je greh nešto dovoljno ozbiljno ili ako je obrazac, onda se moramo s ljubavlju suočiti onog ko ga je počinio da se pokaje.

Dakle, treba da budemo spremni da oprostimo i da se ne predamo gorčini dok svu presudu prepuštamo Božjim rukama. To je poenta ove treće stvari koju Pavle želi da uradimo u ovom odlomku.

Dok završavamo, prisetimo se 3 stvari koje treba da uradimo kao odgovor onima koji su nas povredili:

1. Ne uzvraćajte

2. Činite dobro svima i

3. Prepustite svu presudu u Božije ruke.

To je ono što znači biti hristolik u krajnjem smislu, jer to je i sam Isus uradio: „Kada su ga vređali, on nije uzvratio; kada je patio, nije pretio. Umesto toga, poverio je sebe onome koji je sudio pravedno“ [1 Pet. 2:23]. I sve vreme, Isus je činio najveće dobro za svoje neprijatelje—plaćajući cenu za njihove grehe! Potrudimo se da ga oponašamo oslanjajući se na Duha Svetoga, koji nas jedini može preobraziti u lik Hristov.