Preobraženi život—14. Deo Plačite sa onima koji plaču—2. Deo

(English version: The Transformed Life – Weep With Those Who Weep – Part 2)

U prethodnom članku smo u odeljku „Kako plakati sa onima koji plaču“ videli 5 stvari koje treba uzeti u obzir pod „Šta ne treba činiti“ kada pokušavate da ispunite Božju zapovest u Rimljanima 12:15b, „tugujte sa onima koji tuguju“ ili „plačite sa onima koji plaču.“

Ovo je tih pet: (1) Ne govorite osobi koja pati da to preboli (2) Ne obećavajte potpuno oslobođenje SADA (3) Ne upoređujte njihovu patnju sa patnjama drugih. (4) Ne osuđujte ih i (5) Ne izbegavajte ih.

Zatim, pogledajmo 5 stvari koje treba razmotriti u odeljku „Šta da radimo“ dok pokušavamo da utešimo one koji prolaze kroz teška vremena u životu.

Šta raditi

1. Koristite oružje molitve. Moramo se pre svega redovno moliti za njihovo oslobođenje. Moramo moliti Boga da iskuse njegovo prisustvo kroz ovo suđenje. Moramo tražiti od Boga da koristi nas i druge kako on smatra prikladnim da donese utehu onome ko pati. Takođe moramo tražiti od Boga da nam podari mudrost da koristimo prave reči lično ili putem drugih sredstava [e-pošte, SMS-a]—reči koje bi donele isceljenje i ohrabrenje. Poslovice 16:24 kažu: „Milosrdne reči su saće, slatke duši i lekovite kostima.“ Drugi deo Poslovica 12:18 kaže: „jezik mudrih donosi isceljenje.“ Naše reči mogu doneti preko potrebno isceljenje njihovim uznemirenim dušama.

Moramo se moliti sa onima koji pare lično kada ih posetimo ili čak preko telefona. Čak i nekoliko reči molitve dok preklinjemo Boga da interveniše i ostvari svoju volju biće od ogromnog ohrabrenja za onoga ko pati.

2. Kada je moguće, positite iz kada njima odgovara. Moramo posećivati ljude kada im odgovara—ne kada nama odgovara! Poseta se ne radi o tome „Dozvolite mi da radim kako mi odgovara.“ Moramo biti osetljivi na potrebe onoga ko je povređen. Ako nisu spremni za posete, moramo poštovati taj zahtev.

A kada dođemo u posetu, ne bi trebalo da izgleda kao da smo požuruli kod onog koji pati. Jedna od najštetnijih stvari kada posećujete one koji tuguju je da gledamo na sat svaka 2 minuta da vidimo kada možemo da krenemo. Provodimo sate sa onima koji se raduju. Ali u posetu onima koji tuguju, žurimo. To ne znači da moramo da provodimo mnogo vremena sa njima [ne treba da opterećujemo obolelog prekomernim boravakom!]. Trajanje mora zavisiti od potreba i pogodnosti pacijenta.

3. Budite dobar slušalac. Kada smo sa onima koji tuguju, moramo manje da govorimo, a više da slušamo—slušajući ne samo njihove reči već i njihova srca. Osoba koja plače može biti više slomljena iznutra nego što njene reči pokazuju. Moramo pokušati da osetimo njihove emocije. Moramo biti strpljivi čak i kada ne kažu sve prave reči. Ne moramo da ih ispravljamo prebrzo. Moramo ih naterati da prvo razgovaraju. Ako oni ćute, u redu je i da ćutimo. Ponekad samo fizičko prisustvo leči. Sedeti pored njih i staviti im ruku na rame bez reči kada ne znamo šta da kažemo ili kada smatramo da je najbolje da ćutimo, to je takođe u redu! Samo prisustvo može biti veoma lekovito za onog koji je povređen.

Postoji priča o malom dečaku velikog srca. Njegov komšija bio je stariji gospodin čija je žena nedavno umrla. Kada je mladić video starijeg čoveka kako plače, popeo mu se u krilo i jednostavno seo. Kasnije je njegova majka pitala dečaka šta je rekao njihovom tužnom komšiji. „Ništa,“ odgovorilo je dete. „Samo sam mu pomogao da zaplače.”

Ponekad je to najbolja stvar koju možemo učiniti za ljude koji se suočavaju sa dubokom tugom. Često su naši pokušaji da kažemo nešto mudro i korisno daleko manje vredni od toga da samo sedimo pored ožalošćenih, držimo ih za ruku i plačemo sa njima.

4. Ohrabrite ih kroz Sveto pismo. Moramo nastojati da ohrabrimo one koji pate nadom u večnost bez umanjivanja njihovog sadašnjeg bola. Zato ne možemo umanjiti ulogu Svetog pisma kada plačemo sa onima koji plaču. Rimljanima 15:4 kaže: „Jer šta se napred napisa, za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utehom pisma nad imamo.“ Nada za povredu dolazi kroz pravilnu upotrebu. Božje reči koju koristi Božji narod. I možemo biti „trgovci nade“ dok koristimo Božju reč.

Moramo priznati njihov bol—koja je za njih veoma stvarna. Moramo ih ohrabriti da plaču. Moramo ih podsetiti da Biblija više puta pominje kako je Božiji narod vapio za njim tokom godina. Možemo ih ohrabriti da plaču u nadi da jednog dana ovih suza više neće biti. Pomaganje povređenima da pronađu snagu u Bogu je lepa stvar, kao što je Jonatan učinio za obeshrabrenog Davida: „15 Dok je David bio u Horešu u pustinji Zif, saznao je da je Saul izašao da mu oduzme život. 16 I Saulov sin Jonatan otišao je kod Davida u Horeš i pomogao mu da nađe snagu u Bogu“ [1. Sam 23:15-16].

5. Pružanje praktične pomoći. Gde je potrebno, moramo pružiti praktičnu pomoć. To može biti donošenje hrane ili novca, čuvanje njihove dece, čišćenje njihovih domova ili pranje veša. Moramo biti osetljivi na njihove potrebe i tražiti od Boga da pokaže kako im praktično možemo pomoći. Ljudi možda ne traže uvek, ali uvek moramo biti spremni da pomognemo najbolje što možemo.

Dakle, mi treba da: (1) Koristimo oružje molitve (2) Gde je moguće, posetimo ih kada im odgovara (3) da budemo dobar slušalac (4) da ih ohrabrujemo kroz Sveto pismo (5) da im pružimo praktičnu pomoć.

I dok pričamo ovoj temi, želeo bih da se pozabavim i pitanjem šta treba da radimo kada mi plačemo. Drugim rečima, želim reći reč onima koji plaču. Možda ste vi trenutno ta osoba ili ćete to biti nekada u budućnosti.

Reč za one koji plaču.

Ponekad oni koji dolaze da vas uteše možda ne govore prave reči. Pokušajte da pređete preko njihovih grešaka. I oni su grešnici kao i vi. Ponekad možete osećati da vas niko ne teši. Čak i u tim situacijama, čuvajte se da ne razvijete srce ljutnje. Zapamtite, i vi ste možda krivi što niste plakali sa onima koji su plakali u jednom ili drugom trenutku. Možda ste takođe krivi što ste u prošlosti govorili pogrešne stvari onima koji plaču—to je moglo biti čak i vašim roditeljima ili braći i sestrama kada su patili. Kao što su oni prešli preko vaših mana, pređite i vi preko grešaka drugih. Kološanima 3:13 poziva nas da trpimo slabosti jedni drugih.

Ponekad ljudi možda ne znaju da patite—imajte i to na umu! Dakle, uverite se da su ljudi svesni da prolazite kroz patnju ako želite njihovu podršku. Ne mislim da treba stalno reklamirati svoje probleme. Ako ostanete sami i niko drugi ne zna ništa o vašim problemima, zapamtite da ste vi glavni uzrok toga da budete sami u vremenima patnje.

Sećam se incidenta od pre nekoliko godina kada je neko bio uznemiren što ja, pastor, nisam posetio i  molio se za tu osobu kada je prolazila kroz iskušenja. Pojedinac je citirao Jakovljevu 5:14 da kaže da je odgovornost starešina da dođu i mole se kada članovi prolaze kroz iskušenja. Jakovljeva 5:14 glasi: „Da li je neko od vas bolestan? Neka pozovu starešine crkve da se pomole nad njima i pomažu ih uljem u ime Gospodnje.“ Problem je bio u tome što nisam znao da ta osoba prolazi kroz poteškoće! Pa sam rekao: „To je istina. Ali isto tako je tačno da isti stih takođe jasno kaže da oni koji prolaze kroz iskušenja treba prvo da pozovu starešine. Pastor nije čitač misli. On nije sveznajući. Dakle, ide u oba smera.“

Dakle, ako patite, obavestite svog pastora i, po potrebi, druge ljude kako bi mogli da budu uz vas. Hrišćanski život ne treba živeti sam na ostrvu. To treba da se živi u kontekstu zajednice u kojoj delimo naše radosti i naše tuge. Ne morate sami da patite! Ne smetaš drugima! Nije znak slabosti tražiti pomoć. To je znak zrelosti da sledimo biblijsko uputstvo o podeli našeg tereta sa drugima.

Biti bolji utešitelji.

Propovednik 7:2 i 7:4 kaže: „2 Bolje je ići u kuću gde je žalost nego gde je gozba, jer je onde kraj svakog čoveka, i ko je živ, slaže u srce svoje. 4 Srce je mudrih ljudi u kući gde je žalost, a srce bezumnih u kući gde je veselje.“ Ulazak u kuću žalosti daje nam pravu perspektivu života i večnosti. Dobro se uhvatimo u koštac sa životom samo kada se pravilno uhvatimo u koštac sa smrću. A to se može desiti samo kada plačemo sa onima koji plaču!

Uprkos jasnoći ovih stihova, ako je većina nas iskrena prema sebi, naši rasporedi svedoče protiv nas da to nije slučaj. Više sati provodimo sa onima koji uživaju u gozbi nego sa onima koji tuguju! Obično kažemo „Da“ na više zabava na kojima je gozba nego kažemo „Da“ odlasku i druženju sa onim ko je usamljen i plače! Da, treba da se radujemo sa onima koji se raduju, ali nam je isto tako zapoveđeno da tugujemo sa onima koji tuguju. U svetu koji ne mari za one koji pate, trebalo bi da brinemo još više o takvim ljudima.

Vidite, mi živimo u neverovatno slomljenom svetu. Svet ispunjen sa puno bola i tuge. Ali Bog je obećao da će sve učiniti novim. Obećao je da će obrisati sve suze. To će se dogoditi kada jednom zauvek otkloni čak i prisustvo greha i tugu i smrt koja je usledila. Dok se to ne dogodi, on nas je pozvao da obrišemo suze onih koji plaču. Rečeno je da sposobnost utešitelja da pomogne nije toliko njihov talenat za korišćenje reči. Umesto toga, to je njihova sposobnost da budu saosećajni.

Dr Pol Brend je lepo izrazio ovu istinu u svojoj knjizi Strašno i divno napravljen. Piše:

„Kada pitam pacijente i njihove porodice, ,Ko vam je pomogao u vašim patnjama?‘ Čujem čudan, neprecizan odgovor. Opisana osoba retko ima glatke odgovore i privlačnu, vrelu ličnost. To je neko tih, pun razumevanja, ko više sluša nego priča, ko ne osuđuje, pa čak ni ne daje mnogo saveta. ,Osećaj strpljenja.‘ ,Neko tamo kad mi je trebao.‘ Ruka koju treba držati. Razumevajući, zbunjeni zagrljaj. Zajednička knedla u grlu.“

Ponekad, pokušavajući da kažemo pravu stvar, zaboravljamo da jezik osećanja govori mnogo glasnije od naših reči.

Hajdemo da odemo do onih koje poznajemo koji plaču, prolijmo suze ljubavi za njih i trudimo se da im budemo blagoslov. To je zapovest i naš poziv. Uradimo to verno.

Takođe moramo naučiti da plačemo zbog onih koji NE plaču zbog sebe. Na šta mislim? Mnogi od naših voljenih i prijatelja, umesto da plaču zbog svojih greha i da se obrate Hristu, su potpuno ravnodušni prema Hristu. Za takve ljude moramo naučiti da lijemo suze dok vapimo Bogu za njihovo spasenje.

Opet, imamo Isusov primer, koji je plakao upravo zbog ljudi koji bi ga razapeli [Luka 19:41]. Pavle je plakao za Jevrejima koji su ga progonili [Rimljanima 9:1-3]. Na drugom mestu u Filipljanima 3:18, kada piše o onima koji odbacuju Isusa, on kaže: „Jer mnogi hode, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, neprijatelji krsta Hristovog.“

Hajde da pračemo zbog izbubljenih!