Preobraženi život – 5. Deo Oduševljeno služenje Gospodu

(English version: “The Transformed Life – Serving The Lord Enthusiastically”)

Jedan dokaz u životu koji Sveti Duh preobražava jeste da služimo Gospodu sa entuzijazmom.

Nakon što je zapovedio vernicima da se preobraže obnovom uma, Pavle je dao ovu zapovest u Rimljanima 12:11: „Nemojte nikada oskudevati u revnosti, nego čuvajte svoj duhovni žar, služeći Gospodu.“ Reč „nedostatak“ je prevedena kao „lenjiv“ u Mateju 25:26, gde Isus ukorava čoveka koji je primio taj jedan talant [zlatnu vreću] i otišao i sakrio ga u zemlju. Čak i u Starom zavetu Bog prekoreva lenje koji se nazivaju i „lenjivci.“ Na primer, u Poslovicama 6:9 nalazimo ove reči ukora upućene lenjim ljudima: „Dokle ćeš, ljenivče, ležati? Kad ćeš ustati od sna svojega?“ U Isaiji 56:10, Bog je ukorio duhovne vođe Izraela što nisu ispunili svoju odgovornost. A jedan od aspekata tog prekora odnosio se na njihovu lenjost. „Svi su mu stražari slijepi, ništa ne znaju, svi su psi nijemi, ne mogu lajati, sanljivi su, leže, mio im je drijemež.“ Jeremija 48:10 ponavlja istu misao: „Proklet bio ko nemarno radi djelo Gospodnje, i proklet ko usteže mač svoj od krvi!“ Gospod nije zadovoljan onima koji mu služe nemarno i mlitavo.

Njemu je važno kako služimo Bogu, takođe je jasno objašnjeno u Novom zavetu u Jevrejima 12:28-29, „Zato, primajući carstvo nepokolebano, da imamo blagodat kojom služimo za ugodnost Bogu, s poštovanjem i sa strahom. Jer je Bog naš oganj koji spaljuje.“ Zato je za svakog od nas neophodno da se neprestano pitamo: „Da li se moje obožavanje ili služenje Gospodu vrši sa strahom i strahopoštovanjem? Sa zahvalnošću, radosti i entuzijazmom? Da li je to prihvatljiva usluga?“ Zašto? Jer Bog to zahteva!

U Rimljanima 12:11, ovo je ono što Pavle u suštini kaže: „Ne budite lenji kada je u pitanju služenje Gospodu. Uradite to sa velikim entuzijazmom.“ To bi takođe uključivalo upotrebu bogomdanih duhovnih darova u korist drugih [Rimljanima 12:3-8] i na taj način proslavljajući Boga! Reči „duhovni žar“ imaju ideju da nešto ključa ili buja. Treba da imamo tu vrstu entuzijazma, na koji Sveti Duh s pravom podstiče. Pavle ne govori o nekom ludom duhovnom ludilu. On govori o unutrašnjem stavu koji proističe iz biblijski informisanog uma koji se sa entuzijazmom predaje svim srcem da služi Gospodu. To je onaj tip srca koji zna da ga Bog u potpunosti poseduje. Reč „služivanje“ potiče od reči od koje dobijamo „rob.“ Dakle, 11-i stih se takođe može legitimno prikazati kao „oduševljeno robovanje Gospodu.“ Roba ovde ne treba shvatiti u negativnom smislu. Umesto toga, na njega treba gledati pozitivno kao na kupljeno Isusovom krvlju i stoga vlasništvo Boga [1 Kor 6:20]. A ovo vlasništvo zahteva potpunu odanost.

Mi radimo samo ono što treba da radimo kada služimo Gospodu. Ovo je ono čemu nas je Isus poučio u Luki 17:7-10: „Koji pak od vas kad ima slugu koji ore ili čuva stoku pa kad dođe iz polja, reče mu: hodi brzo i sjedi za trpezu? Nego ne kaže li mu: ugotovi mi da večeram, i zapregni se te mi služi dok jedem i pijem, pa onda i ti jedi i pij? Eda li će on zahvaliti sluzi tome kad svrši što mu se zapovjedi? Ne vjerujem. Tako i vi kad svršite sve što vam je zapovjeđeno, govorite: mi smo zaludne sluge, jer učinismo što smo bili dužni činiti.“ Mi smo samo izvršili svoju dužnost. To je skroman stav koji bi trebalo da nas obeleži. Nosimo bogatu titulu „Robovi Isusa Hrista.“ Robovi rade ono što im gospodar naredi. A Učitelj nam zapoveda da mu oduševljeno služimo.

Pišući o vrsti stava koji treba da imamo u vezi sa služenjem Bogu, ovo je ono što Donald Vitni kaže u svojoj knjizi Duhovne Discipline [str. 129]:

Traže se: nadareni dobrovoljci za tešku službu lokalnog izražavanja Carstva Božijeg. Motivacija za služenje treba da bude poslušnost Bogu, zahvalnost, radost, praštanje, poniznost i ljubav. Usluga će retko biti sjajna. Iskušenje da se napusti mesto službe ponekad će biti jako. Volonteri moraju biti verni uprkos dugim satima, malo ili nimalo vidljivih rezultata, a možda i nikakvom priznanju osim od Boga u večnosti.

U suštini, Vitni kaže ovo: Služite Bogu verno—bez obzira koliko težak zadatak i koliko vaši napori izgledaju beskorisno!

I ne smemo ograničiti služenje Gospodu samo na crkvene aktivnosti. Na drugom mestu, u 1 Korinćanima 10:31, rečeno nam je: „Dakle, jedete li ili pijete ili šta god činite, sve to činite na slavu Božiju.“ U svakom aspektu života, treba da živimo za Božju slavu. Mi treba da budemo živa žrtva za njega 24/7. U svim oblastima života, moramo stalno da se sećamo da sve naše radnje treba da činimo kao da su to na kraju za Gospoda. Na primer, ovo je ono što je Pavle rekao Efescima kada je reč o svetovnom radu.

Efežanima 6:5-8 Sluge! Slušajte gospodare svoje po tijelu, sa strahom i drktanjem, u prostoti srca svojega, kao i Hrista; Ne samo pred očima radeći kao ljudima da ugađate, nego kao sluge Hristove, tvoreći volju Božiju od srca. Dragovoljno služite, kao Gospodu a ne kao ljudima, znajući da svaki što učini dobro ono će i primiti od Gospoda, bio rob ili slobodnjak.

Dakle, čak i na radnom mestu, treba da služimo Gospodu sa entuzijazmom, iako to može biti služba koja se spolja pruža ljudskim bićima.

Na kraju krajeva, kada je u pitanju služba, treba da se setimo da Bog kontroliše gde smo zadržani, na koji posao smo pozvani i kakvi rezultati će proizaći iz naše službe.

„Zašto si se sahranio na ovom napuštenom mestu?“ upitao je čovek stranog misionara. „Nisam se sahranio.“ odgovorio je misionar. „Posadili su me.“ Takav stav čini svu razliku. [Voren Viersbe, Kad se život raspadne, str. 63].

Moramo svim srcem da prihvatimo gde nas je Bog zadržao i da mu tamo sa entuzijazmom služimo. Razumem da, s vremena na vreme, postajemo obeshrabreni. A obeshrabrenje može biti iz mnogo razloga. Božji proroci i njegovi apostoli su se suočili sa obeshrabrenjem. I mi ćemo! Međutim, čak i u tim vremenima, verom, treba da nastavimo da ga molimo da nam pomogne da nastavimo da pritiskamo radeći 2 stvari.

1. Moramo nastaviti da razmišljamo o Božijoj milosti [Rim 12:1].

2. Moramo da se podsetimo Božjih obećanja da naš trud za Gospoda nikada nije uzaludan.

Na kontu broja 2, evo nekoliko stihova koji će nas motivisati kada je u pitanju služenja.

1 Korinćanima 15:58  Zato, braćo moja ljubazna, budite tvrdi, ne dajte se pomaknuti, i napredujte jednako u djelu Gospodnjemu znajući da trud vaš nije uzalud pred Gospodom.

Galaćanima 6:9-10 A dobro činiti da nam se ne dosadi; jer ćemo u svoje vreme požnjeti ako se ne umorimo.  Zato dakle dok imamo vremena da činimo dobro svakome, a posebno onima koji su s nama u vjeri.

Jevrejima 6:10-12 Jer Bog nije nepravedan da zaboravi delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste u ime Njegovo, posluživši svetima i služeći. Ali želimo da svaki od vas pokaže to isto staranje da se nada održi tvrdo do samog kraja; Da ne budete lenivi, nego da se ugledate na one koji verom i trpljenjem dobijaju obećanja.

Božja reč je ohrabrenje. Božji narod koji je dao svoje živote za delo Gospodnje takođe je veliko ohrabrenje. Pročitajte biografije hrišćana koji su dali sve od sebe za Hrista i njegov narod usred velikih stradanja. Pa ipak, ovi ljudi nikada nisu požalili zbog svoje odluke da služe Gospodu. Evo primera.

Vilijam Borden je završio srednju školu u Čikagu 1904. Bio je naslednik imanja Borden Dairi. Za diplomu je dobio neobičan poklon putovanja oko sveta. Oni koji su mu pružili ovo putovanje nisu ni slutili šta će mu to učiniti.

Dok je bio na putovanju, Vilijam je počeo da oseća teret za one manje srećne i one kojima je Hrist bio potreban širom sveta. Pisao je kući izražavajući želju da svoj život preda Hristu kao misionar. Iako su prijatelji i rođaci stajali u neverici, Borden je napisao dve reči na poleđini svoje Biblije: „Nema rezervi.“

Vratio se u Ameriku i upisao Univerzitet Jejl. Bio je uzoran student. Iako su drugi možda mislili da će život na fakultetu ugasiti Villiamovu želju za misijskim poljem, to je samo podstaklo.

Počeo je da proučava Bibliju, a do kraja njegove prve godine 150 studenata se sastajalo nedeljno da proučavaju Sveto pismo i mole se. U vreme kada je on postao apsolvent, hiljadu od hiljadu trinaest studenata na Jejlu bilo je u učeničkim grupama koje su se sastajale radi nedeljnog proučavanja Biblije i molitve.

On nije ograničio svoje evangelizacijske napore samo na buđenje oko Jejlovog netaknutog kampusa. Njegovo srce je bilo podjednako za dole i napolje. Osnovao je Misiju nade na Jejlu. Služio je onima koji su bili na ulicama Nju Hejvena, Konektikat. Delio je Hristovu službu sa siročadi, udovicama, beskućnicima i gladnima, nudeći im nadu i utočište.

Posetioca iz inostranstva su pitali šta ga je najviše impresioniralo tokom boravka u Americi. Odgovorio je: „Prizor tog mladog milionera kako kleči sa rukom oko ,propalice‘ u misiji Jejl Houp.

Kada je Borden diplomirao na Jejlu, ponuđeni su mu mnogi unosni poslovi. Ipak, na užas mnogih rođaka i prijatelja, odbio je. Umesto toga, napisao je na poleđini svoje Biblije još dve reči: „Nema povlačenja.“

Upisao je Prinstonsku bogosloviju i nakon diplomiranja otplovio za Kinu. Nameravajući da služi Hristu među muslimanskim stanovništvom, svratio je u Egipat da uči i nauči arapski. Međutim, dok je bio tamo, dobio je spinalni meningitis. Živeo je samo mesec dana duže.

U dobi od dvadeset pet godina, Vilijam Borden je bio mrtav. Borden je sve stvari računao kao gubitak radi poznavanja Hrista i njegovog obznanjavanja. Odbio je da ga obuzme beskorisnost života nasleđenog od njegovih predaka, već je radije nastojao da proživi slavu svog otkupa krvlju Isusa Hrista.

Kada je njegova Biblija otkrivena nakon njegove smrti, otkriveno je da je na zadnju stranicu dodao još dve reči: „Ne žali se.“

Oni koji znaju cenu svog iskupljenja takođe znaju da je život koji je proživeo za Onoga koji ih je otkupio život bez žaljenja. Vilijam Borden je izabrao da ide sa Onim koji ga je otkupio.

[Anthony Carter, Blood Work.]

Razumem da Bog ne poziva sve nas na službu poput Bordenove. Ali poenta je sledeća: U kojoj god oblasti da nas pozove da služimo, moramo to činiti sa entuzijazmom! Na kraju, svesrdno odustajanje od naših života u službi Isusu je život bez žaljenja. I ovo davanje je motivisano milošću koju smo primili od Boga. Zato je Pavle započeo Rimljanima 12:1 sa milosrđem kao motivom da damo sve od sebe Isusu. Milosrđe treba da nas motiviše da se potpuno predamo služenju Gospodu jer je milost osnova svake duhovne službe.

Jeste li primili ovu milost? Ako ne, zašto odlagati? Idite Isusu u istinskom pokajanju i veri i zamolite ga da vam podari svoju spasonosnu milost. Umro je za grehe i vaskrsao da bi svi koji se u njega uzdaju mogli da dobiju potpuno oproštenje za svoje grehe. Eto kolika je njegova milost!

Ako ste primili ovu milost, da li mu služite sa oduševljenjem? Ako jeste, nastavite da radite. Ako ne, pokajte se za nedostatak revnosti, više razmišljajte o Božijim milosrđem i znajte da vaš trud u Gospodu nikada neće biti uzaludan i tako dozvolite Svetom Duhu da preobrazi način na koji mu služite od danas.