Transformisani život—9. Deo Deljenje sa drugima kojima je potrebna

(English version: “The Transformed Life – Sharing With Others In Need”)

Prvi deo Rimljanima 12:13 nas poziva da „delimo sa Gospodnjim narod koji je u potrebi.“ Reč „deliti“ potiče od grčke reči „Koinonia“, od koje dobijamo reč „zajedništvo.“ To je reč koja se često koristi u hrišćanskim krugovima. Novi zavet ovu reč prevodi u zavisnosti od konteksta na različite načine: učešće, partnerstvo, deljenje i zajedništvo. Osnovna ideja je zajednički život.

Biblija nas podseća da je temelj svakog zajedništva naše zajedništvo sa Bogom. 1. Korinćanima 1:9 nam kaže: „Veran je Bog koji vas pozva u zajednicu Sina svog Isusa Hrista, Gospoda našeg.“ A oni koji su u zajednici sa Bogom preko njegovog Sina automatski se dovode u zajedništvo sa drugim hrišćanima. Na kraju krajeva, svi smo mi jedan udovi jednog tela, kome je glava Hristos. A jedan aspekt ovog zajedništva poziva na deljenje materijalnih stvari sa vernicima kojima je potrebna. To je poenta Rimljanima 12:13a.

Evo još nekoliko pasusa u Novom zavetu koji pozivaju vernike da podele svoje materijalne stvari sa drugim vernicima u nevolji.

1 Timoteju 6:18 „Zapovedi im [tj. bogatima] da čine dobro, da se bogate dobrim delima i da budu velikodušni i voljni da dele.“

Jevrejima 13:16 „I ne zaboravite da činite dobro i da delite sa drugima, jer su takve žrtve zadovoljne Bogu.“

Dakle, vidimo da deljenje nije opcija za vernika. To je eksplicitna naredba. Svi smo mi članovi jednog tela i kao članovi treba da živimo hrišćanski život u brizi jedni za druge.

Džon Marej, teolog, rekao je: „Treba da se poistovetimo sa potrebama svetaca i da ih učinimo svojima.“ To je bio stav rane crkve. Dela 2:44-45 kažu: „44 A svi koji verovaše behu zajedno, i imahu sve zajedno. 45 I tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše.“ Ovo nije bio komunizam, već osnovno hrišćanstvo! Kasnije, Dela apostolska 4:32-35 opisuju da je to bio stalni stav vernika.

Dakle, sa tim mislima, hajde da praktično primenimo ovu naredbu tako što ćemo postaviti i odgovoriti na 2 pitanja.

Pitanje #1. Ko su ti ljudi kojima bi trebalo da dajemo? 

Dok Biblija ima mnogo referenci koje pozivaju vernike da pomognu nevernicima, ovde je zapovest davanje vernicima—i poznatim i nepoznatim vernicima. Biblija ima primere za oba. Dela 2:44-45 gore se odnose na vernike koji daju drugim vernicima koje su poznavali. Rimljanima 15:26-27 se odnosi na vernike iz crkava u Korintu, Solunu i Filipima koji daju drugim vernicima u Jerusalimu koje nisu poznavali.

Dakle, dajemo i vernicima koje poznajemo i onima koje ne poznajemo. 

Pitanje #2. Sa kakvim stavom treba da dajemo? 

Naše davanje treba da ima 3 stava. 

#1. Mi treba da dajemo sa stavom Revnosti. Opisujući davanje makedonskih vernika, Pavle je rekao: „dobrovoljni behu, 4 I s mnogim moljenjem moliše nas da primimo blagodat i zajednicu službe k svetima“ [2 Kor 8:3-4]. Makedonskim vernicima nije bio potreban pritisak. Znali su za potrebu i bili su željni da daju. Vernici koji žive pod pokornošću Svetog Duha će želeti da daju. Njihova srca se otvaraju odmah kada čuju potrebu, a takođe i njihovi novčanici! Me treba neko da ih gura da daju.

#2. Mi treba da dajemo sa stavom Velikodušnosti. Kada dajemo, ne smemo davati mrzovoljno, već sa radosnim i velikodušnim srcem. Naše davanje ne bi trebalo da bude kao novčići koje stavljate u slot mašinu da biste dobili više novčića nazad. Drugim rečima, ne treba da dajemo sa stavom podmićivanja Boga da bismo dobili više. Umesto toga, treba da dajemo velikodušno ne očekujući ništa zauzvrat.

Evo Mojsijevih reči vezano za ovo kada je Izrael bio spreman da uđe u obećanu zemlju: „7 Ako bude u tebe koji siromah između braće tvoje u kome mestu tvom, u zemlji tvojoj, koju ti daje Gospod Bog tvoj, nemoj da ti se stvrdne srce tvoje i da stisneš ruku svoju bratu svom siromahu. 8 Nego otvori ruku svoju i pozajmi mu rado koliko mu god treba u potrebi njegovoj. 10 Podaj mu, i neka ne žali srce tvoje kad mu daš; jer će za tu stvar blagosloviti tebe Gospod Bog tvoj u svakom poslu tvom i u svemu za šta se prihvatiš rukom svojom. 11 Jer neće biti bez siromaha u zemlji; zato ti zapovedam i kažem: otvaraj ruku svoju bratu svom, nevoljniku i siromahu svom u zemlji svojoj“ [5. Mojsijeva 15:7-8, 10-11].

Isus nam je zapovedio da dajemo velikodušno [Lk 6:38]. Velikodušno davanje je čin vere. Vera veruje i deluje na osnovu pretpostavke da će se Bog pobrinuti za moje potrebe ako ja sa onim što imam zadovoljavam potrebe drugih.

#3. Mi treba da dajemo sa stavom gde nam je cilj Božija Slava. Na kraju krajeva, ne dajemo drugima da bismo se osećali dobro [što ćemo i učiniti ako to činimo sa pravim stavom]; ne da bi drugi mogli da vide [što je u nekim slučajevima neizbežno]; ne da bi drugi imali koristi [što će biti slučaj]. Ali cilj uvek mora biti slava Božija.

Pavle piše ove reči u 2. Korinćanima 9:12-15: „12 Jer služba ove poreze ne ispunjuje samo nedostatak svetih, nego čini te se i mnoge hvale daju Bogu, 13 Ogledom poreze ove hvaleći Boga za vaše pokorno priznanje jevanđelja Hristovog, i za prostotu podele k njima i k svima, 14 I da se mole Bogu za vas i da čeznu za vama za premnogu blagodat Božju na vama. 15 A hvala Bogu na Njegovom neiskazanom daru.“

Bogu će se zahvaliti [v. 12]; Bog će biti hvaljen [v. 13]. To je krajnji cilj. Njegova slava treba da bude naš cilj u svemu što radimo u životu, uključujući i naše davanje.

Dakle, 3 stava treba da obeleže naše davanje: So, 3 attitudes to mark our giving: Revnost, velikodušnost i Božja slava kao cilj.

Ključ za ispravan stav je sledeći: najpre se moramo predati Gospodu. Ovo kažem na osnovu 2. Korinćanima 8:5, „I ne kao što se nadasmo nego najpre sebe predaše Gospodu i nama, po volji Božjoj.“ Što se više predamo Bogu, to ćemo više imati ispravne stavove kada je u pitanju deljenje sa drugima. Što više vidimo ovog Boga kao velikodušnog Boga koji je dao svog Sina da umre za nas, i što se više zaljubljujemo u ovog Spasitelja koji je dao sebe za nas, to ćemo više iskusiti rast u ispravnim stavovima kada je u pitanju deljenje naših izvora sa drugima.

Reč opreza kada je u pitanju davanje.

Kao i svaka dobra stvar koja se može zloupotrebiti, lako je doći do zloupotrebe i u davanju. Ono što mislim je da uvek postoji mogućnost da neki koji se izjašnjavaju kao hrišćani iskoriste druge. Tako je bilo u Solunu. Čitamo u 2. Solunjanima 3:10: „Jer čak i kada smo bili s vama, dali smo vam ovo pravilo: „Ko ne želi da radi, neka ne jede.““ Problem nije bio u tome što neki od lenjih ljudi u Solunu nije mogao da radi; jednostavno ne bi radili; nije da nisu bili u stanju, nego nisu hteli! I koristili su druge hrišćane koji su sa njima delili svoje resurse. Dakle, Pavle je upozorio ove lenje vernike da se okupe i upozorio vernike da ih podržavaju.

Na isti način i mi moramo biti oprezni. Rekavši to, želim da dodam i ovo: Nekoliko loših iskustava ne bi trebalo da nas spreči da poštujemo ovu zapovesti. Moramo moliti Boga da nam pomogne da verno primenimo ovu zapovest.

Pomaganje hrišćanima u nevolji nije jednokratna ili sezonska aktivnost. Koliko možemo, treba da pomognemo vernicima koji se bore. U Galatima 6:10 kaže: „Zato dakle dok imamo vremena da činimo dobro svakome, a osobiti onima koji su s nama u veri.“

Zapamtite, Bog ne očekuje da dajemo od onoga što nemamo. Samo od onoga što imamo. Što smo mudriji sa svojim finansijama, to više možemo dati. Davanje za potrebe vernika trebalo bi da bude deo našeg mesečnog budžeta. Nikada ne znamo kada može doći do hitne potrebe. Titu 3:14 kaže: „Ali i naši neka se uče napredovati u dobrim delima, ako gde bude od potrebe da ne budu bez roda.“

Bog često povećava naše bogatstvo ne nužno da bismo poboljšali svoj životni standard, već da bismo povećali svoj standard davanja. Deljenje sa drugima koji su u potrebi je takođe način na koji možemo da ispitamo da li smo zaista spaseni. Jakovljeva 1:27 kaže: „Er vera čista i bez mane pred Bogom i Ocem jeste ova: obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama, i držati sebe neopoganjenog od sveta.“ Ako to ne učinite, to je religija koju će Bog odbaciti. Sam Isus je rekao: „Neće svako ko mi kaže: Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko, nego samo onaj koji vrši volju Oca moga koji je na nebesima“ [Matej 7:21]. A jedna od njegovih namera je da slobodno delimo sa drugima.

Da li smo mi verni davaoci? Da li je naše davanje više od našeg čuvanja? Bankovni računi ne lažu. Oni nam govore gde je naše pravo blago. Oni nam govore ko je naš pravi gospodar: Isus ili novac? Važno je da stalno ispitujemo svoje živote postavljajući ovo pitanje jer će transformisani život progresivno pokazivati dokaze da je Isus zaista Gospod, čak i nad našim finansijama!

Rečeno je da smo najsličniji Bogu kada dajemo. Istinite reči! Bog je najveći davalac. Njegova deca bi takođe trebalo da imaju isti način razmišljanja. Evo je obećanje od Boga onima koji verno primenjuju ovu zapovest da dele sa drugima u praksi: „Bog nije nepravedan; On neće zaboraviti tvoj rad i ljubav koju si mu pokazao dok si pomagao njegovom narodu i nastavljaš da mu pomažeš“ [Jevrejima 6:10].