Uobičajeni problemi koji ometaju odlazak u crkvu na Gospodnji dan

(English Version: “Common Problems That Hinder Going To Church On The Lord’s Day”)

U prethodnom članku, pitanje „Da li su hrišćani obavezni da svetkuju Gospodnji dan?“ je postavljeno, a odgovoreno je na ovaj način: Hrišćani slave Dan Gospodnji – ne iz osećaja da se povinuju određenom zakonu – već iz ljubavi prema Gospodu i njegovom narodu. Nije legalizam već ljubav ono što motiviše vernika da se pokloni Gospodu sa svojim narodom na Dan Gospodnji.

Međutim, lakše je reći nego učiniti i održavati doslednu naviku odlaska u crkvu na Dan Gospodnji. Ovaj članak se bavi nekim uobičajenim problemima koji ometaju ljude u tome. Sledeći članak će se baviti praktičnim sugestijama koje će pomoći vernicima da tretiraju Dan Gospodnji na način koji poštuje Boga.

Razmotrite ovu statistiku posećenosti da vidite šta mislim pod problemom sa doslednim prisustvom na Dan Gospodnji. Postoje 52 nedelje u datoj godini. Pretpostavimo da bi neko propustio 1 nedelju mesečno u dolasku u Crkvu; to čini oko 12 nedelja za godinu nestale crkve. A to dovodi do 23% izostanaka za godinu dana. Hajde da nastavimo tako što pretpostavimo da osoba propusti 2 nedelje mesečno. To bi rezultiralo propuštanjem 24 nedelje godišnje, što bi dovelo do 46% izostanaka.

Vidite li problem? Tako je lako videti da naše odsustvo nije velika stvar dok ne vidimo neke konkretne brojeve ispred lica. Ne želim da nastavim kako bih sprečio neke čitaoce ovog posta da da se osećaju previse neprijatno [što, u jednom smislu, možda i nije loše!]. Potpuno razumem da kada neko nema nijedan izostanak, to nije cilj niti znak istinske duhovnosti. Na kraju krajeva, fariseji su bili savršeni u pohađanju, ali njihova srca su bila daleko od Boga. Međutim, pohađanje nam takođe u određenoj meri govori o prioritetima i da li Dan Gospodnji tretiramo kao njegov dan!

Imajući na umu te uvodne misli, pogledajmo uobičajene probleme koji ometaju osobu da dosledno dolazi u Crkvu. Radi jednostavnosti, grupisao sam ih u 2 široke kategorije: Profit i Zadovoljstvo.

Pre nego što nastavim dalje, da napomenem: Ovaj članak se ne odnosi na one koji zaista ne mogu da idu u Crkvu iz razloga koji su van njihove kontrole (na primer, zdravlje).

1. Profit

Kinezi imaju legendu. Pričaju o čoveku koji je jednog dana otišao na pijacu, a imao je niz od sedam novčića. Ugleda prosjaka, i dade prosjaku šest tih novčića, a sedmi mu stavi u džep. Međutim, prosjak — koji je takođe bio džeparoš — podigao je sedmi novčić i uzeo i njega za sebe. Prikladna parabola našeg savremenog dana! Naš Gospod nam je dao šest dana da obavimo svoj posao, ali mnogi govore: „Da, i ja ću ukrasti sedmi i iskoristiti ga za sebe.“

Dan Gospodnji je samo još jedan dan sekularnog rada za mnoge koji se izjašnjavaju hrišćanima. Sada ne mislim na situacije kada se mora raditi. Čak I u ranoj crkvi mnogi vernici koji su bili robovi bili su primorani da rade i nedeljom. Potpuno razumem da postoje trenuci kada čak i posvećeni hrišćani moraju da rade nedeljom, jer je to priroda njihovog posla. (Čak i u takvim slučajevima, i dalje se može moliti i moliti Gospoda da promeni okolnosti. Bog ima moć da promeni situaciju u njegovo vreme)

Mislim samo na ona vremena kada neko ima izbor da ne radi, ali ipak bira da radi i kao rezultat propušta crkvu. Čak i u takvim slučajevima, čovek još uvek može zavapiti Gospodu da mu pomogne da se prevaziđe iskušenje traženja svetovnih stvari koje dovode do preskakanja crkve. Gospod će pomoći — ako su naši motivi postavljeni na to da mu odamo počast na njegov dan. Možda postoji finansijski trošak ili drugi trošak u smislu nemogućnosti da se i dalje uzdižemo na korporativnoj lestvici—ako odlučimo da kažemo „Da“ načinima koji poštuju Gospoda. Međutim, da li uopšte treba da izračunamo toliku cenu kada je u pitanju odavanje počasti Isusu — onom koji je dao sve od sebe za nas?

Uz napomenu, studenti koji propuštaju nedeljnu službu zbog učenja za ispite takođe rade nešto što sramoti Gospoda na njegov dan. Kako to? Ako čak ni porodicu ne stavljamo iznad Gospoda Isusa [Lk 14,26], možemo li staviti ispit iznad njega — Onoga koji nam daje mogućnost da taj ispit učimo i napišemo? Umesto da preskačemo crkvu, treba verom da tražimo poslušnost Gospodu tako što ćemo doći na bogosluženje sa svojim narodom na njegov dan. Nekoliko sati se može nadoknaditi uz molitvu i delotvorno korišćenje drugog vremena za učenje. Ako dolazak u crkvu da se proslavi Gospod dovede do toga da ocene malo padnu, neka bude! To je cena poslušnosti! Dobro je i ispravno naučiti da Isusa stavljamo iznad svega — čak i od malih nogu!

Po tom pitanju, čak i roditelji treba da ohrabruju svoju decu i da im ne budu kamen spoticanja gurajući ih na viši akademski uspeh ili rad — kada ih to sprečava da dođu u Crkvu na Dan Gospodnji. Deca formiraju navike. Roditelji, koje obrasce gajimo u njima? Nemojmo se zavaravati: ono što danas posejemo požnjećemo mnogo kasnije! Osim toga, ako mi kao roditelji dajemo prednost radu nad bogosluženjem na Dan Gospodnji, kakvu poruku šaljemo svojoj deci?

Pošto smo videli profit—1. problem koji vernike ometa da nedeljom dolaze u crkvu, pređimo na drugi problem.

2. Zadovoljstvo

Drugi veliki problem koji sprečava ljude da dođu u crkvu na Dan Gospodnji je zaokupljenost zadovoljstvom — posebno sportom i drugim aktivnostima zadovoljstva nedeljom. To uključuje prijavljivanje dece za sezonske sportske aktivnosti koje onemogućavaju dolazak u Crkvu na duge periode i to iz godine u godinu! Kako takve odluke mogu biti ugodne i počasne Gospodu?

Neko bi mogao reći: „Na kraju krajeva, to je jedini dan koji imam. Šta fali malo zadovoljstva i opuštanja? Takođe, šta ako moja deca vole svoj sport? Kako da ometam njihov razvoj u sportu? Mi nismo legalisti . Bog je Bog milosti, a mi ne živimo pod Zakonom kao u starozavetna vremena. Plus, nije kao da ja radim. Stavljam naglasak da ne radim nedeljom. Nema rada nedeljom!“

Da, mi nismo legalisti. I Bog je zaista „Bog svake blagodati“ [1. Pet. 5:10]. Jednako važi i to da „nismo pod zakonom, nego pod milošću“ (Rim. 6:14). Međutim, ono što je tužno kod onih koji se udaljavaju od posla na Dan Gospodnji, ali su zaokupljeni zadovoljstvom, je ovo: oni su samo zamenili jedan idol drugim (tj. zadovoljstvo radom) jer je krajnji rezultat isti: ne proslavljanje Gospoda sa njegovim narodom na dan Gospodnji!

Razumem da roditelji žele da urade dobre stvari za svoju decu. I ja sam roditelj! Ali hajde da budemo iskreni prema sebi: zar biranje sporta umesto poštovanja Gospoda ne stavlja darove [decu] iznad samog Darodavca [Boga]? Hoće li Bog biti u redu s tim da ga stavimo na drugo mesto? Bez obzira šta naše reči govore, na kraju dana, naša dela govore više o tome ko je zaista broj 1 u našim srcima!

Isto se može reći i za druge stvari, bilo da se radi o parku, pecanju, kampovanju i tako dalje, što dovodi do toga da stalno propuštamo da obožavamo Gospoda sa svojim narodom na Dan Gospodnji. Da li to znači da ne možemo da idemo u park, da izađemo da radimo stvari zajedno, da se odmorimo i opustimo, da idemo na odmor? Nimalo! Čovek može učiniti sve te stvari u razumnim granicama i još uvek poštovati Gospoda tako što će doći svojoj kući na Dan Gospodnji! Čak i za vreme odmora možemo se iskreno potruditi da posetimo lokalnu pomesnu crkvu i sa ostalim vernicima se poklonimo Gospodu. Prethodno tražimo mesta za posetu tokom odmora. Koliko često se pokušava u blizini potražiti dobra crkva koja propoveda Bibliju koju treba posetiti?

Jedan pastor je jednom posetio člana crkve koji je često propuštao crkvu tokom letnjih meseci. Pa ga je pitao za razlog. A čovek, koji je bio strastveni igrač golfa, samouvereno je odgovorio: „Pastore, ne brinite što nisam nedeljom u crkvi. Dok sam na golf terenu, ja se klanjam Gospodu.“

Pastor je tiho odgovorio: „Vi ne obožavate Gospoda na golf terenu. Vi zapravo obožavate golf na Gospodnjem terenu.“ Vidite, šta god da kažemo sebi, kada biramo zadovoljstvo za sebe ili svoju decu, umesto Boga, u celoj stvarnosti, obožavamo sebe i svoju decu – a ne Boga!

Bog nam zaista daje mnoga dobra „na uživanje“ [1. Tim 6:17]. Međutim, kada darovi zamene Darodavca, onda to postaje idolopoklonstvo. Kada se zadovoljstvo često nađe na putu obožavanja Gospoda na Dan Gospodnji, ono je kamen spoticanja i mora se nemilosrdno odseći! Nedelja je dan Gospodnji i vernik treba da se trudi da u Gospodnji dan bude prisutan u domu Gospodnjem.

Žalosno je kako hrišćanima nije ni žao što su propustili Dan Gospodnji. U stvari, mnogi gledaju na Dan Gospodnji kao na tako tešku stvar. Kažu: „Tako je teško doći u crkvu. Toliko truda je potrebno.“ Oni čine da zvuči kao da je to veliki teret! Stalno ponavljaju kako je teško dok ne počnu da veruju u laž da je zaista teško ići u Crkvu da se pokloni Onome koji je umro za njihove grehe! Takav stav podseća jednog od sveštenika na Malahino vreme (Mal 1:6-14).

Takođe je srceparajuće kako tretiramo Dan Gospodnji u poređenju sa drugim danima — čak i kada je reč o nečemu poput bolesti. Uopšte ne mislim na ona vremena kada smo zaista toliko bolesni da ne možemo da prisustvujemo. U takvim prilikama jedino je prikladno ostati kod kuće i odmoriti telo — koje pripada Gospodu. Mislim samo na one prilike kada nas tu i tamo malo zaboli, a mi više volimo da ostanemo kod kuće — kada nas takvi bolovi ne sputavaju da izađemo na posao. Ponekad, bol može doći u petak, a mi smo već odlučili da ne možemo u crkvu u nedelju! Neverovatno je imati takve proročke moći! Ipak, postoji snaga da učestvujete u drugim zabavnim aktivnostima — uključujući zabave i ostanak subotom uveče sa velikom energijom i entuzijazmom! Međutim, kada dođe nedelja ujutro, previše smo bolesni da bismo išli u crkvu — psihički i fizički! Šta to govori o našim prioritetima?

Pre mnogo godina, pismo jednog pastora lokalnim novinama zaokupilo je ovaj duh. Evo reči:

Postoji bolest koja je gora i smrtonosnija od malih boginja. To je bolest koja pogađa većinu crkvenih ljudi. Simptomi se razlikuju, ali nikada ne utiču na apetit. Nikada ne traje duže od dvadeset četiri sata. Nijedan lekar nije pozvan. Uvek se pokaže kobnim za dušu. Veoma je rasprostranjena i uništava hiljade svake godine. Napad dolazi na njih iznenada svake nedelje ujutru.

U subotu uveče nema simptoma. Napad dolazi u nedelju ujutru oko devet sati. Obično se oboleli dobro naspavao i jede obilan doručak, ali u vreme crkve napad se javlja naglo. To se nastavlja sve dok se jutarnje službe ne završe, a onda se čini da jenjava dovoljno dugo da on pojede veliku večeru. U popodnevnim satima, obolelom je mnogo bolje i često odlazi na vožnju motorom, partiju golfa ili neki drugi oblik vežbanja.

Čini se da ova bolest nikada ne utiče na oči, jer izgleda da pacijent može potpuno da uživa u nedeljnim novinama. Oko vremena za večeru, dobija još jedan napad koji izgleda da traje dok se [večernje] crkvene službe ne završe. U ponedeljak se budi osvežen i neće imati novi napad do sledeće nedelje.

Lek: jedna velika doza sledećeg: Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos. (Efež. 5:14).

Jedan pisac prilično dobro sumira problem: „Za većinu ljudi, čak i članova crkve, crkva nije prioritet njihove sedmice. Prečesto škola, posao, sport i druge aktivnosti imaju prednost nad odlaskom u crkvu. Njegova greška je što im vreme naređuje svet, koji na vikende gleda kao na vreme za opuštanje, bavljenje sportom, budnost do kasno i spavanje. Međutim, za hrišćane bi nedelja trebalo da bude najvažniji dan u nedelji. Trebalo bi da pokušate da zakažete svoj posao, aktivnosti, druženja i odmore oko crkve.“

Obrađujući Dan Gospodnji na pravi način, mi govorimo svetu da oni ne diktiraju kako se ponašamo prema Danu Gospodnjem, već Gospod diktira kako se odnosimo prema njegovom danu. Takođe treba da zapamtimo; to je dan Gospodnji. Ne Gospodnji poludnevnik! „Dao sam svoja 2 sata Gospodu. Vau! Sada, na svoju stvar“ ne bi trebalo da bude stav. Sa takvim stavom, kako se može svesrdno obožavati Gospod — posebno kada je oko uvek na satu? Ceo dan moramo tretirati kao Dan Gospodnji i truditi se da ga poštujemo.

Pretpostavimo da je Gospodnji dan redovno prepun toliko drugih aktivnosti. U tom slučaju se gube aktivnosti kao što su crkva, čitanje Biblije, čitanje dobre hrišćanske knjige/molitva/meditacija o Gospodu. Ali zamislite kada porodica provodi vreme zajedno na Dan Gospodnji, provodeći nekoliko minuta čitajući/moleći se/meditirajući o stvarima Gospodnjim kao celinu i posećujući crkvu kao porodica. Kakav će to biti blagoslov! (Razumem da neki koji čitaju ovaj post možda imaju nespašene supružnike ili odraslu decu koja odbijaju da dođu u crkvu ili čitaju Bibliju. Koliko god to bilo teško, vernik koji se izjašnjava kao tako mora da se trudi da da što više vremena da posveti što je više moguće stvarima koje su važne za Boga).

Dvajt Hilis, davni pastor, vodio je sahranu prelepe devojke koja je poginula u saobraćajnoj nesreći na Gospodnji dan dok je bila napolju iz zadovoljstva. Dok se otac opraštao od voljene osobe, okrenuo se prijateljima i zagušljivim glasom rekao: „Provodili smo nedelje igrajući golf ili se baveći drugim zabavnim aktivnostima. Naša deca su sledila naš primer i nadmašila nas. Sin me je osramotio, moja ćerka je mrtva. Kažem vam da postoji samo jedan način da se odgaji porodica, a to je nedeljna škola i crkva. Znam o čemu govorim.“

Ponavljam: Roditelji, kakve obrasce postavljamo svojoj deci? Nemojmo žrtvovati Dan Gospodnji na dvostrukim oltarima koristi i zadovoljstva. Umesto toga, treba da dozvolimo da nas ljubav prema Gospodu i njegovom narodu navede da poštujemo Dan Gospodnji kao njegov dan.

Uz to, u sledećem članku ćemo videti neke praktične predloge za koje se nadam da će pomoći da se Dan Gospodnji poštuje onako kako bi trebalo da se poštuje.

Međutim, osim ako ne postoji sveta odluka da se ovi neprijatelji [grehovi?] profita i zadovoljstva ubiju, nikakvi praktični predlozi ne mogu pomoći. Ako dolazak na poklonjenje Gospodu na njegov dan ne postane uverenje koje steže srce, to se neće dogoditi. Dakle, zašto se ne molite ustaljeno za takvo uverenje—ako ga još uvek nemate?